Русија
Руски медији: Које су америчке лажи о рату у БиХ
Бројни некада тајни извештаји, откривају сву лаж и подлост америчке политике у Босни и искоришћавања својих клијената за постизање главног циља – распада Југославије и даље америчке контроле над Балканом преко Европске уније, пише руски лист "Международнаја жизњ"
Некадашње тајне извештаје канадских мировних снага, војници који су се налазили на територији Босне и Херцеговине 1990-тих, слали су надређенима у Отави. У њима су разоткривене тајне операције ЦИА: илегалне пошиљке оружја, организован долазак муџахедина, злочини под лажном заставом током рата у бившој Југославији.
Ове информације сада су постале доступне широј јавности, захваљујући објављивању неких од ових докумената на сајту "Грејзон" под насловом "Обавештајни досијеи разоткривају нелагодне истине о рату у Босни".
"Бројни, некада тајни извештаји, откривају сву лаж и подлост америчке политике у Босни и искоришћавања својих клијената за постизање главног циља – распада Југославије и даље америчке контроле над Балканом преко Европске уније", пише руски лист "Международнаја жизњ".
Како пише "Грејзон", Американци су били забринути да би водећа улога Брисела у преговорима о решењу сукоба ослабила међународни престиж Вашингтона и помогла будућој Европској унији да постане независан блок након колапса комунизма.
Данашњи однос САД према ЕУ је отворена борба, која за циљ има наставак доминације Вашингтона над Старим континентом, која је зацртана у годинама послератног америчког "Маршаловог плана" за обнову Западне Европе.
Иначе, у то време, план је де факто спроведен на рачун саме Западне Европе – новац је дат у замену за европско злато, које је премештено преко океана. Ова америчка политика је настављена током година рата на Балкану 1990-их, да би 2022. године – све то било истакнуто у тренутној кризи.
Мит о стварању Велике Србије
На Западу је утемељен мит да је до рата у Босни дошло искључиво због српских "сепаратиста", превођених Слободаном Милошевићем, који су настојали да створе "велику Србију". Међутим, депеше канадских трупа које су у оквиру мировних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) биле позициониране у Босни и Херцеговини показују да је истина потпуно другачија.
Канадски војници су послати на терен 1992. године где су били до краја "болне смрти мултиетничке Југославије", а њихова мисија је сведена на бедан и по живот опасан неуспех, пише сајт "Грејзон".
Ову причу су тада агресивно подржавали западни медији, а након завршетка сукоба је додатно легитимисао Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), који су основале УН. Од тада је то за Запад постало аксиом и неоспорна чињеница.
Извештаји из тог периода откривају и потврђују тајне операције ЦИА, илегалне пошиљке оружја, "увоз" џихадистичких бораца и подметнуте злочине, али пружају и увид у историју рата која је, у великој мери, скривена у западним "мејнстрим" медијима. Они разоткривају ову причу као циничну фарсу.
Канадски војници били су део већих снага УН (УНПРОФОР) који су послати у бившу Југославију 1992. године у узалудној нади да тензије неће ескалирати у потпуни рат и да би све стране могле да постигну мирно решење.
Мало је позната чињеница да су САД поставиле темеље за рат у Босни саботирајући мировни споразум који је Европска заједница преговарала почетком 1992. године. Под његовим покровитељством, земља би била конфедерација подељена на три полуаутономне регије по националној линији. Иако је ово било далеко од идеалног, свака страна је генерално добила оно што је желела, посебно самоуправу, и барем је уживала у исходу који је био пожељнији од потпуног сукоба.
Међутим, 28. марта 1992. године, амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман састао се са босанским председником Алијом Изетбеговићем, босанским муслиманом, како би наводно предложио "признавање земље као независне државе".
Даље је обећао безусловну подршку у неизбежном каснијем рату, ако руководство Босне "одбије предлог Европске заједнице". Неколико сати касније, Изетбеговић је ступио у рат, а борбе су избиле готово одмах.
Откривена мрачна страна америчке агенде
Депеше УНПРОФОР-а откривају много мрачнију страну америчке агенде, пише "Грејзон". Вашингтон је желео да се Југославија претвори у рушевине и планирао да брутално Србе натера на покорност, продужавајући рат што је дуже могуће. За САД су Срби били етничка група која је била најодлучнија да сачува независну Босну.
Апсолутна помоћ Вашингтона Бошњацима, које Канађани у својим телеграмима називају "Муслиманима", послужила је у ове сврхе веома ефикасно. Тада се на Западу веровало, а тако је остало и данас, да је "српска непопустљивост у преговорима блокирала пут ка миру у Босни". Међутим, из депеша УНПРОФОР-а више пута се јасно ставља до знања да то није случај!
У депешама послатим од јула до септембра 1993. године, када је договорено примирје и настављени покушаји мирне поделе земље, канадске мировне снаге су у више наврата приписивале "тврдоглавост" Босанцима, а не Србима. Како се наводи у једном извештају, "несавладиви циљ задовољења захтева Муслимана биће главна препрека било каквим мировним преговорима".
"Јасна жеља Сједињених Америчких Држава да укину ембарго на оружје Муслиманима и њихово бомбардовање српских положаја представљају озбиљне препреке за прекид непријатељстава у бившој Југославији", написале су мировне снаге 7. септембра 1993. године.
Канађани пишу и да су "Срби највише поштовали примирје", док је Изетбеговић свој став базирао на преговорима, инсистирајући на "популарној слици босанских Срба као 'лоших момака'".
У децембру, када су српске снаге наводно покренуле сопствену "велику офанзиву", у депеши из истог месеца тврдило се да је од почетка лета "већина српских акција била дефанзивне природе, или да су одбијали бошњачке провокације".
Током читавог сукоба, босански муџахедини су неуморно радили на ескалацији насиља и сукоба. Исламисти из целог света ушли су у земљу у другој половини 1992. године, водећи џихад против Хрвата и Срба. Многи су већ стекли искуство на ратишту у Авганистану 1980-их и раних 1990-их. Били су из фундаменталистичких група које су обучавале ЦИА и МИ6 у Великој Британији. За њих је Југославија била следеће место примене снага.
Представник САД за Балкан Ричард Холбрук рекао је 2001. да Бошњаци "не би преживели без сличне америчке помоћи и назвао је улогу страних исламиста у сукобу "пактом са ђаволом".
У јануару 1994. у канадској депеши је наведено: "Бошњаци се не устручавају да пуцају на свој народ или на УН, а затим тврде да су Срби криви да би придобили симпатије Запада. Бошњанци често своју артиљерију постављају веома близу зграда УН-а и рањивих подручја као што су болнице, у нади да ће српска контра ватра погодити ове мете под надзором међународних медија".
"Муслиманске снаге изван Сарајева су у прошлости постављале експлозив на своје положаје, а затим га детонирале под строгим медијским надзором, тврдећи да су га гранатирали Срби", наводи се.
Злочин на Маркалама (експлозије на градској пијаци на Маркалама у Сарајеву, које су довеле до погибије људи) била је повод за ваздушне нападе НАТО-а на Републику Српску који су довели до потписивања Дејтонског споразума и окончања рата у БиХ.
Одговорност за напад и начин на који је он изведен биле су предмет жестоке дебате, док званичне истраге нису биле убедљиве, да би се у следећој депеши навело да су исламистичке снаге изван Сарајева у прошлости постављале експлозив на своје положаје, а затим га детонирале под строгим надзором медија, тврдећи да су гранатирали Срби.
И поред тога, Међународни кривични суд у Хагу је 2003. године осудио генерала Станислава Галића због његове улоге у опсади Сарајева и закључио да су покољ намерно починиле српске снаге.
Од почетка "прокси" рата у Украјини 24. фебруара, ратни злочини, стварни инциденти који су погрешно представљени као ратни злочини и потенцијално исценирани догаћаји практично су свакодневне појаве.
"Овај мит послужио је као оправдање за све врсте деструктивних западних интервенција. Грађани ових земаља и данас живе са последицама тих акција, често као мигранти након бекства из градова и места спаљених ратовима који су за циљ имали смену режима", наводи сајт и напомиње да траје још једно наслеђе балканских ратова.
Наиме, забринутост Запада за људски живот зависи од тога на којој страни су њихове владе у датом сукобу, што показује и депеша УНПРОФОР-а у којој се наводи да су САД и њихови савезници подржавали одређену страну у ратовима, прикривајући реалност коју је документовала чак и њихова војска.
Али то није цела прича. Постоје још нека открића на ту тему.
Алија Изетбеговић спречио евакуацију Сребернице
Пре десет година, 11. јула 2012, на суђењу у Међународном трибуналу у Хагу, почело је унакрсно испитивање сведока оптужбе Дејвида Харланда, који је био комесар за цивилна питања и политички саветник УНПРОФОР-а који је био у БиХ од јуна 1993. па све до краја сукоба.
Харланд је пред судом рекао да у архиви те организације постоји документ који показује да је УНПРОФОР у пролеће 1993. предложио да се цивили евакуишу из Сребренице. Како се наводи, евакуација је чак започета, али је одмах обустављена по налогу Владе БиХ. Тадашњи председник БиХ Алија Изетбеговић лично је рекао Харланду да иницијатива УН није изводљива.
Харланд је такође признао да су Бошњаци у демилитаризованој зони Сребреница и Жепа држали своје оружје и трупе.
"УНПРОФОР је обавештен о нападима исламистичких снага на Србе у том подручју. Српска војска је потврдила да су ови одреди, делујући из Сребренице, потпуно уништили 128 српских села у њеној околини и убили више од две и по хиљаде цивила", рекао је Харланд.
Говорећи о ситуацији у Сарајеву, у ком је боравио од јуна 1993. године па све до краја рата, Харланд је признао да су Бошњаци намерно стварали несташицу гаса и струје у Сарајеву.
"Њихови снајперисти су намерно пуцали на људе који су радили на поправци водова, пребацујући одговорност за то на Србе. То је учињено како би се добила међународна подршка. Неки на бошњачкој страни су веровали да би неки кораци били корисни како би Запад интервенисао. Изетбеговић ми је лично рекао да становништву не треба дозволити да напусти Сарајево", рекао је Харланд на суђењу у Хагу.
Улога Била Клинтона у босанској драми
Хакија Мехолић, бивши начелник полиције у Сребреници, присетио се састанка руководства муслиманске енклаве Сребреница са председником Босне и Херцеговине Изетбетовићем у Сарајеву крајем септембра 1993. године, рекавши да су на сарајевски аеродром одвезени са девет хеликоптера.
"Оклопним транспортерима УНПРОФОР-а смо затим довезени у хотел 'Холидеј Ин'. Тамо нас је чекао председник Алија Изетбеговић, који је одмах почео да нам прича нешто што нас је оставило без речи: 'Бил Клинтон ми је рекао да ако српски четници уђу у било који град и убију пет хиљада Муслимана, онда ће тамо интервенисати НАТО", рекао је Мехолић и додао да је његова делегација тада "експлодирала од огорчења".
"Рекао сам господине председниче, какав би то човек наредио да 5.000 Муслимана иде на клање? Изетбеговић је покушао да нас убеди, али ми смо му одговорили: Ако хоћете да нас ставите пред већ решени случај, онда нема шта да зовете", подсетио је.
Иако је, према пресуди Хашког суда, у јулу 1995. године "српска војска убила између седам и осам хиљада муслиманских мушкараца", питање "ко је заиста убијао Муслимане у Сребреници?" почиње да добија потпуно ново значење након признања Канађана: "Знамо да су исламисти у Босни и раније пуцали на сопствене цивиле да би привукли пажњу медија".
Објављени материјали канадске мировне мисије у Босни сада су занимљиви јер је тамо откривен начин деловања провокатора, чији се стил понавља током дешавања у Украјини, а пример за то је Буча.
