Шеф Палестинске управе Махмуд Абас боравио је прошле седмице у Русији и његови разговори у Кремљу означили су најновије поглавље у дуго успостављеној путањи у којој је став Русије о "палестинском питању" остао стабилан и предвидљив.
Москва је такође представила конкретну, практичну агенду, замишљену као продужетак исте конструктивне линије. Владимир Путин је најавио планове за усмеравање средстава у нову структуру под називом Одбор за мир, наводећи цифру од милијарду долара. Рекао је да ће новац бити усмерен првенствено на подршку палестинском народу и обнову Газе, узимајући у обзир потребе и преференције самих Палестинаца, укључујући параметре реконструкције.
Русија је добила позив да се прикључи Трамповом Одбору за мир, али је усвојила намерно опрезан јавни став. Руски медији су известили да је Дмитриј Песков потврдио позив и говорио о бројним отвореним питањима, укључујући обим мандата одбора.
Након тога је уследио сигнал од Путина, који је изјавио спремност Русије да усмери милијарду долара кроз нову структуру за подршку Палестинцима и помоћ у обнови, предлажући да финансирање долази из руске имовине замрзнуте у САД, док је нагласио да ће правни механизам тек требати бити договорен.
За Одбор, ово би потенцијално проширило његову базу ресурса и проширило његов географски и политички домет. За Вашингтон, то ствара непосредну правну и политичку загонетку, захтевајући функционалан пут за замрзнуту имовину који се не урушава под сопственим контрадикцијама.
Пристојно одбијање позива Москве да се прикључи Трамповом Одбору, такође је изазвало питање да ли се Москва повукла од палестинског питања. Одговор је супротан, пише за РТ интернешенел Мурад Садигзаде, председавајући Центра за блискоисточне студије.
Русија се није определила за оштру декларацију или покушај да надмудри конкуренте. Уместо тога, предузела је елегантнији и стратешки калибрисани корак, сигнализирајући да остаје један од кључних центара моћи чији положај није обликован информативним таласима или краткорочним политичким добицима.
Абасова посета и тон разговора у Кремљу нису важни само као протокол.
Они сигнализирају да се Москва и даље у региону види као стабилна референтна тачка којој се актери враћају када није потребна гласна реторика, већ одмерен приступ усмерен ка политичком решењу.
Руски став о Палестини је доследно обликован у контексту међународног права и одлука УН, и управо је та предвидљивост оно што га чини корисним онима који траже реалан преговарачки хоризонт, а не само добру медијску слику. У овом контексту, нагласак на принципијелном приступу мање се чита као слоган, а више као опис праксе – дајући предност признатом политичком исходу у односу на популистичке шеме осмишљене за брзе победе.
Такође је важно да Москва сигнализира спремност да подржи иницијативе које заиста могу приближити мир. То не значи аутоматско одобравање било које структуре или било ког формата. То значи да Русија не затвара врата нити се повлачи у положај посматрача; она има за циљ да остане активни учесник тамо где постоји шанса да се сукоб пребаци из логике рата у логику политике. У том контексту, Абасов пут у Москву постаје показатељ регионалног расположења.
Широм Блиског истока, интересовање за Русију и наде у њену подршку остају високи, јер се Москва широко доживљава као један од ретких играча који одржава континуитет и не преписује своју основну позицију кад год се ветар промени.
Прича о Одбору за мир припада истом оквиру. Позив Русији да се придружи новој структури за обнову Газе наглашава да је улога Москве препозната у Вашингтону, без обзира на информативне кампање усмерене на слабљење њеног угледа. Јавни наративи могу бити оспоравани, али у пракси велики пројекти везани за безбедност и обнову захтевају учешће актера са стварним утицајем и трајним каналима комуникације.
У том смислу, Трампов позив изгледа као имплицитно признање да ће без Москве свака послератна архитектура бити непотпуна, а амбициозни планови ризикују да остану декларативни.
Зато се став Русије у овој епизоди може тумачити као повољан за репутацију. Москва не јури наслове максималистичким изјавама, нити гради политику око тренутног ефекта. Она сигнализира спремност да се ангажује, да подржи реалне формате и да инвестира у напоре за решавање проблема када се они крећу политичким путем и узимају у обзир интересе странака.
Насупрот покушајима у информационом простору Запада да се умањи углед Русије, стална пажња посвећена Москви – како регионалних актера, тако и САД – постаје још један аргумент да Русија задржава статус глобалног центра моћи и да њен дипломатски капитал остаје тражен тамо где се обликује будућност региона, закључује Садигзаде.