Ако је судити по недавном предлогу мировног решења руско-украјинског сукоба по "косовском кључу", Западу је одавно понестало идеја и сада их тражи по ђубришту сопствених неуспеха.
Eдвард Џозеф, некадашњи сарадник Међународне кризне групе и албански лобиста а сада професор на америчком универзитету Џонс Хопкинс САИС, дошао је на "генијалну" идеју да би образац за решење питања Донбаса могао да буде Резолуција СБ УН 1244 за Косово и Метохију.
По Џозефу, 1244 је "одложила правно питање суверенитета" на Косову и тиме омогућила "релативни мир од 1999" у којем се Албанци праве да су независни "иако то не признају ни Србија ни Русија ни пет земаља-чланица ЕУ". Нешто слично, вели он, могло би да омогући и Москви и Кијеву да прихвате примирје.
Овај неискрени и рециклирани предлог таворио је у заслуженом забораву скоро три месеца док није освануо у страницама некада престижног часописа "Форин полиси". На њега се осврнуо амерички новинар Пол Хокенос, иначе берлински ђак и "балканолог" који је каријеру изградио пишући о југословенским ратовима деведесетих — потпуно унутар шаблона западне политике.
Колико је Хокенос искрен и професионалан, довољно сведочи његова теза да је после усвајања Резолуције 1244 са Косова и Метохије "испражњена косовско-албанска војска", док је у стварности НАТО пустио тзв. ОВК да ради шта хоће. Он, међутим, није тек било ко, већ некадашњи портпарол ОЕБС-а у БиХ који је 2000. заједнички истраживао немачку "црвено-зелену" владу са будућом америчком амбасадорком при НАТО, Џулијаном Смит.
Донбас у америчком лимбу
По томе како Хокенос представља Џозефову идеју, Украјина би се повукла из делова Донбаса које контролише, али би на место оружаних снага Кијева дошле стране трупе, а питање суверенитета би "било одложено док се не одрже референдуми у целој источној Украјини и на Криму".
Владимир Зеленски би могао свом народу да "прода" ово као победу, јер би могао да каже да није предао цео Донбас, али и да се новим референдумима поништавају "лажни руски плебисцити из 2014. и 2022", каже Хокенос, док би страна војска на линији раздвајања представљала неку врсту безбедносних гаранција које Кијев тражи и "отворила пут још којечему".
Хокенос тврди да Русија у ствари жели да припоји "целу Украјину" али да би председник Владимир Путин могао да ово представи као успех који оправдава "огромну цену", а поготово ако би било повезано са укидањем западних санкција Москви.
По Хокеносу, Џозеф сматра да руски став о Резолуцији 1244 "повећава вероватноћу да би на сличан начин приступила Украјини". Што се овим пренебрегава да Москва стално спомиње Космет и 1244 као пример западног лицемерја и неспособности придржавања договореног ни једном ни другом, изгледа, не пада на памет.
Рачун без (иједног) крчмара
Да будемо сасвим поштени, скоро сви Хокеносови саговорници сматрају да је Џозефов предлог нереалан и он их уредно цитира.
Тако Владимир Хорбач, директор украјинског Института за трансформацију северне Евроазије, каже да не постоје паралеле између Украјине и КиМ јер је "на Косову био етнички сукоб а не спољна окупација и покушај анексије", док украјинска књижевница Оксана Забужко сматра да не треба разговарати о било којем мировном плану "који би очувао руску државу у садашњим границама, уместо да је распарча у интересу глобалне безбедности".
Улф Брунбауерм, директор института Лајбниц у немачком Регенсбургу, сматра да би Џозефов предлог могао "барем да спречи Русију да узме територију коју би Украјина свакако била приморана да напусти", као и да је неизвесни компромис бољи од бесконачног рата. Међутим, истиче он, Србију је НАТО силом приморао да прихвати 1244, док то са Русијом није случај.
"Не видим Косово као модел који тренутно привлачи Путина. Русија је већ присајединила четири области: цео Донбас, плус Херсон и Запорожје. Другим речима, Русија је већ решила питање суверенитета", каже Џон Фефер из Института за студирање политике у Вашингтону.
Предах по сваку цену
Ако је и западним политиколозима то јасно, зашто Џозефу и Хокеносу није? Сам Хокенос нуди одговор, надом да ће ЕУ и САД "постићи примирје које ће Украјинцима омогућити предах, надам се дужи него краћи, од овог гнусног рата", док би за Кијев најбоља опција била да овакав договор пропадне руском кривицом.
Хокенос, наиме, сматра да Русија жели да "освоји целу Украјину, јер не може да толерише у суседству политички систем привлачнији од сопственог".
Ово је догма која се у спољнополитичком естаблишменту Запада узима здраво за готово, иако је већини Руса сулуда и смешна. У Русији на Украјину углавном гледају као бившу државу ("земља 404") и друштво уништено корупцијом, пропагандом и страним утицајем.
Такво суштинско неразумевање руског става је иначе карактеристично за хокеносе и џозефе који покушавају да обликују спољну политику онога што се до повратка Доналда Трампа на власт представљало као "међународна заједница".
Куд год да кренем, теби се враћам
Такозвани "поредак заснован на правилима" је деведесетих година прошлог века управо и створен преко леђа Срба у некадашњој СФРЈ, углавном НАТО бомбама и прокси-војскама. Тада су амерички инструктори Хрватску војску сматрали за "џукеле са депоније" (по речима једног дипломате) које могу да употребе против Крајине и Републике Српске, а пар година касније тзв. ОВК против Србије — на исти начин на који су после оружане снаге Украјине опремили и обучили за рат против Русије.
Још 2014. је један (тада) утицајни амерички часопис, "Њу рипаблик", објавио чланак у којем се Путин пореди са Слободаном Милошевићем а Западу се предлаже да му одговори на идентичан начин.
Штавише, ауторке тог текста су поредиле украјинског националисту и идола кијевског Мајдана, Степана Бандеру, са усташким поглавником Антом Павелићем — и то похвално, као херојима (!) отпора против наводне руске односно "великосрпске" хегемоније.
Управо је ова тенденција "мислилаца" на Западу да своја непочинства на Балкану узимају као образац понашања према Русији и довела до крвопролића у Донбасу. Сад могу да предлажу шта им је воља, али коначни исход више не зависи од Запада, већ само и једино од Русије.