Зашто је Русима толико важан Угледар?

Мали рударски градић Угледар, стотину километара северно од Мариуопоља могао би да промени однос војних снага у Доњецкој области, па се Москва нада да ће јој ова офанзива бити трећа срећа и да ће коначно заузети потпуну контролу над тим насељем.

Разлог због кога се око овог места већ недељама воде жестоке борбе, јесте то што је реч о кључном делу украјинске одбране у југозападном Доњецку - град се, наиме састоји од четири блока вишеспратница из совјетског доба, а због тога што у њему нема приватних кућа - он буквално представља тврђаву.

Његово заузимање комплукује и то што има доста рудника са подземном инфраструктуром, а Русима је важан и због свог положаја на узвишењу и могућности да њихова војска одатле с леђа нападне непријатеља.

Континуирана контрола Кијева над овим положајима омогућава украјинским снагама да овладају околним подручјем, спречавајући Русе да с бока нападну Марјинку, Куракхово и Авдејевку са југа. А на све то, у близини Угледара је и важна деоница железничке пруге Доњецк-Волноваха коју би Руси могли да користе у војне сврхе, ако у околини не би било украјинских трупа.

Према речима саветника вршиоца дужности шефа ДПР Игора Кимаковског, насеље је делимично опкољено, али Руси настоје да и даље напредују у борбама око Угледара.

Јер, без обзира на то што, и у случању потпуног освајања града, руска војска неће моћи значајно да потисне Украјинце ка северу, веома је важна чињеница да би, потпуним успехом Москве, Кијев у овој области изгубио своје кључно упориште и био би приморан да се повуче ка северу, губећи, притом, кључне артиљеријске позиције и погодан мостобран за офанзиву на аутопуту Доњецк-Волноваха.

Две неуспеле офанзиве

Садашња линија фронта почела је да се обликује у марту прошле године, након што су трупе ДНР-а пробиле украјинску одбрану у Волновахи и Гранитноју и повезале се са руским снагама које долазе са Крима.

Оствариле су тако стратешки задатак опкољавања Мариупоља и стварања копненог коридора између Крима и Ростова на Дону.

Битка за Мариуопољ, међутим, скренула је пажњу руских снага, и спречила их да још тада заузму Угледар и Велику Новоселку на западу.

Украјинске снаге су 22. јуна кренуле у контранапад јужно од Угледара, користећи предности овог узвишења да заузму село Павловка.

Нису стигли даље од села Јегоровка, али је овај контранапад био почетак дугог периода позиционих борби до изнемоглости.

Борбе су се у шумском појасу између Павловке и Јегоровке наставиле читавог лета, а упркос томе што су обе стране претрпеле велике губитке, линија фронта остала је непромењена све до краја октобра, када су Руси покушали да поврате Павловку.

Али, тај напад, како оцењује репортер "РТ интернешнел" из Доњецка, Владислав Уголни, није био добро промишљен, јер иако је Москва на крају освојила бојно поље, покретање офанзиве у тренутку док је на фронту било блато, није се показало као добра идеја.

У нападу на Павловку губила су се оклопна возила, а Руси су имали велике тешкоће у евакуацији рањеника и довођењу појачања.

Упркос томе, Павловка се нашла под руском заставом, али пробој на север није било могуће наставити.

Трећа срећа?

Два месеца касније, припремивши своје снаге за изненадну офанзиву, Руси су кренули у трећу битку за Угледар. Према речима званичника ДПР Александра Ходаковског, који је учествовао у борбама као део полицијске јединице, снимци из ваздуха су показали значајну пометњу и неорганизованост у непријатељским редовима.

Успех је постигнут продором са југоистока што је прилично затекло Украјинце који су чекали напад са Павловке.

Захваљујући том, за украјинске снаге непријатном изненађењу, у року од неколико дана, Руси су преузели контролу над викендашким селом код Николског, фармама и житницом северно од Павловке и ушли у југоисточно предграђе Угледара.

Кијевска армија се повукла дубље у град, а зграде почела да користи као упоришта.

Јединице 1. тенковске бригаде, 35. дивизије маринаца, а према непотврђеним извештајима, и 80. десантно-јуришне бригаде, упућене су у подршку Украјинцима који се тамо боре, у 72. механизованој и 68. јагерској бригади.

Руси су, упркос томе што нису значајно напредовали, ипак успели да у ризик доведу укранјинске резерве, и удаље их даље од Бахмута и Кремене где сада траје руска офанзива.