Руска књижевност произвела је мноштво аутентичних јунака који пате од туге, досаде и вишка снаге с којом не знају шта да раде.
Захваљујући Ивану Тургењеву и његовом делу "Дневник сувишног човека", професори књижевности су све ове руске благородне проклетнике почели управо тако да зову – сувишним људима. Обично се сматра да су то веома даровите природе којима није пошло за руком да се реализују у друштву.
Туђе су им личне амбиције, не интересује их пентрање на друштвеној лествици. Управо због те практичне неостварености, "сувишни људи" су склони бесциљном филозофирању или празним разонодама.
Када је Александар Радишчев у својој књизи "Путовање из Петербурга у Москву" написао: "Погледао сам око себе – патње човечанства увредиле су душу моју" – родила се руска интелигенција. Тако бар мисли филозоф Берђајев који дело Радишчева схвата као историјско полазиште аутентичне руске мисли.
Из саосећања са тешком судбином људи настала је, дакле, руска мисао. Саосећање је семе из ког су се касније разгранале идеје свечовечанства али и револуционарни егалитаризам...
О томе вечерас у 21 час у новој епизоди емисије "Трећи Рим" са Филипом Грбићем на РТ Балкан.