Како је Достојевски писао о Србима

Достојевског многи књижевни критичари проглашавају "једним од највећих романописаца у читавој светској књижевности", или чак "највећим светским писцем". Његова бројна дела се сматрају ремек-делима, која су остварила велики утицај на потоњи развој књижевности. Пореде га са Софоклом, Сервантесом и Шекспиром. Постоје, наравно, и они који га не разумеју, па зато и не воле, попут Набокова, или хрватског и југословенског писца Мирослава Крлеже.

Али, то је мање важно. Битно је да су његова дела и у данашње време жива и актуелна. Достојевски је и данас веома читан и интригантан писац и све знајчајнији као новинар, издавач и оригинални мислилац, а уз Џорџ Орвела и највећи пророк у литератури.

За Фридриха Ничеа, он је "једини писац од кога је нешто научио", за немачког књижевника Томаса Мана "највећи психолог у светској књижевности".

Кључни догађај у животу писца

Достојевски је рођен у Москви 1821. године. Породица Достојевски потиче од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића, који су се касније вратили православљу. Уопште, православна вера ће обележити живот писца Достојевског. Он је, такође, и врло значајан православни мислилац. Том аспекту његовог дела ће многи теолози посвећивати нарочиту пажњу. Између осталих, Јустин Поповић је написао студију о филозофским схватањима писца са позиција теолошке православне мисли. Посебно велики утицај је имао Достојевски на руску религиозну филозофију и на руске боготражитеље.

Недуго после књижевних почетака, које је обележио роман "Бедни људи", поводом кога ће књижевни критичар Висарион Белински приметити да се "родио нови Гогољ", уследио је одлучујући догађај у његовом животу. Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849, под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима упереним против цара Николаја Првог. Дана 16. новембра исте године Достојевски је осуђен на смрт. О "лажном стрељању", инсценираном од царских власти, најбоље сведочи његово писмо упућено рођеном брату Михаилу:

"Данас, 22. децембра, одвезли су нас на Семјоновски трг. Тада су нам свима прочитали указ о смртној казни, дали нам да целивамо крст, преломили су нам над главама мачеве и обукли нас у предсмртне одоре (беле кошуље). Затим су тројицу поставили уза стуб ради извршења казне."

"Прозивали су по троје," наставља Достојевски, "ја сам био у другој групи и остајало ми је да живим још највише један минут. Сетио сам се тебе, брате, свих твојих; у последњем тренутку ти – и само ти! – био си ми у мислима... Најзад су дали знак лупом у добош, оне што су били привезани за стуб вратили су у строј и прочитали нам да нам Његово императорско величанство поклања живот." 

Доживљаја "на ивици смрти", Достојевски се накнадно присетио у "Пишчевом дневнику": "Скоро сви осуђеници су били уверени да ће пресуда бити извршена и доживели су бар десет ужасних, бескрајно страшних минута у очекивању смрти."

То је био преломни, одлучујући тренутак у животу писца. После револуционарног, социјалистичког искуства у кругу Патрушева, "смртне казне", потом робије и, најзад, војне службе у Сибиру, Достојевски се окреће традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени православни хришћанин, проницљиви и луцидни противник филозофије нихилизма.

Живот у материјалној оскудици

По одслужењу казне, писац почиње да објављује једно дело за другим. Достојевски је први професионални писац у руској књижевности, који је живео искључиво од својих књижевних хонорара. Због тога, можда, његова дела нису стилски беспрекорна и у њима се могу наћи поједине грешке. Али, то нимало не умањује њихов значај.

За текстове објављене у књижевним часописима добијао је само скромне хонораре. Писац је имао тежак живот, посебно у материјалном погледу. А томе треба придодати и болест која га је пратила, епилепсију.

Заједно са братом Михаилом основао је часопис "Време". Овај други, публицистички и новинарски део његовог рада, представљен је у књизи "Пишчев дневник". Када је, због једног проблематичног чланка, часопис угашен, Фјодор Михаилович је морао сам да се носи са дуговима и финансијским потешкоћама.

Сиромаштво је понекад подстицало писца на чудне кораке. Достојевски је 1866. године склопио уговор са издавачем Фјодором Стеловским, који је по Достојевског могао да буде погубан. Уговор га је обавезивао да до 1. новембра исте године за Стеловског напише нови роман. Према слову уговора, уколико писац не буде поштовао овај рок, Стеловски би добио сва права на објављивање пишчевих дела у наредних девет година, без обавезе да Достојевском исплаћује хонораре.

Посао је стајао у месту, а напади епилепсије на нервној бази постајали су све учесталији. На крају, писац је ангажовао стенографкињу којој је издиктирао роман. Та стенографкиња је била Ана Сниткина, његова друга жена. Они су удвоје радили на роману "Коцкар". Написали су га заједно за само 26 дана. Роман је завршен три дана пре истека рока.

Три периода руске историје: Кијев, Москва, Санкт Петербург

У низу ремек-дела, попут "Идиота" или "Браће Карамазових", можда је најупечатљивије његово дело "Злочин и казна". Једно од оригиналних тумачења нуди нам руски мислилац Александар Дугин, према коме овај, а ни друге књиге писца, не треба читати превасходно као психолошке студије. То је, пре свега, фундаментални роман о руској историји, дело које се сматра темељним за руску историју у петербуршком периоду, у коме нема ничег случајног ни произвољног.

Управо зато се роман "Злочин и казна" одвија у Петербургу. Русија је имала три главна града. Први је Кијев. То је "главни град националне, етнички хомогене државе, која је припадала периферији Византијског царства." Та гранична северна формација Ромејског царства (Византије) није имала нарочито важну цивилизацијску а ни сакралну улогу. Била је то само "обична држава аријских варвара. Кијев је престоница народне Русије."

Друга, Москва, знатно је важнији. Москва, макар и краткотрајно, постаје "Трећи Рим".

"Смисао царства у православној традицији се своди на особену есхатолошку улогу. Та држава, која препознаје пуноћу православне црквене истине, у сагласју са традицијом, препрека је на путу доласка `сина пропасти`, Антихриста. Православна држава, која признаје истину православља и духовну владавину патријарха, постаје `катехон`, а то је `онај који задржава`."

Санкт Петербург је трећа престоница Русије, која то постаје после "Трећег Рима". У извесном смислу, та престоница не постоји и не може постојати, јер "Четвртог Рима неће бити". То је "необична, џиновска химера, земља пост мортем, народ који живи и развија се у координатном систему који се налази са друге стране историје. Петров град је град демона."

Руска световна књижевност, за разлику од московског или кијевског периода, појављује се само у Петербургу. Петербуршки период у Русији рађа световну књижевност, која остаје само "људска", "празнина која безнадежно јечи". Због тога се роман дешава у Петербургу. Санкт Петербург је "место где је убијена старица зеленашица."

Старица представља свет новца, капитализма, интереса и лихве. Достојевски, под видом приче о убиству зеленашице секиром, а потом кајања Раскољникова, заправо доноси ново Јеванђеље и ново руско богословље. У "влажном лавиринту Петрових улица и под сиво-модрим небом", дешава се загонетни преображај јунака.

У Достојевском, у одређеном смислу, можемо видети пророка руске револуције. Петроградски период се завршава револуцијом која је заправо "доба секире". И то, у исто време и на загонетан начин, постаје "место љубави". Раскољников је, као оваплоћење "модерног Руса", поново нашао Бога кроз љубав и кајање. После револуције поново наступа "доба катехона", "оног који задржава"; рађа се нешто друго, из пепела старог. И то је "чудесна тачка" стваралаштва Достојевског.

Две различите Србије

У "Пишчевим записима" Достојевски је будно пратио стање и ратове на Балкану, бавећи се посебно Србима.

Ево како су изгледали његови записи о Србима и Србији:

"Мислим да постоје две Србије. Једна је Србија виших кругова, она је нестрпљива и без искуства. Ова Србија није још живела истинским животом, није још показала праву акцију, али већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају невероватне размере. Такве интриге не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија", записао је Достојевски.

Ипак, постоји, према Достојевском, и сасвим другачија Србија.

"Постоји и она друга, народна Србија. Она једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом. Србија у руског цара гледа као у Сунце, она воли Русе и верује им. На самом крају, желим рећи да неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су Срба већином ватрене патриоте. Они ће се сетити Руса који су живот поклонили за њихову земљу. Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви, која је проливена у Србији, израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају."

Достојевски је умро 9. фебруара 1881. у Санкт Петербургу, од последица крварења проузрокованог епилептичним нападом.

Његовој сахрани присуствовало је око 40.000 људи.

На његовом надгробном споменику је записано: "Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда остаће једно; ако ли умре, много ће рода дати." То је стих из Јовановог Јеванђеља, његовог омиљеног дела, и уједно мото његовог посљедњег романа "Браћа Карамазови".