Варшава и Кијев су се данас нашли на истој геополитичкој страни, али један од најстрашнијих злочина ХХ века наставља да их дели, пише за РТ Интернешенел руски историчар Јевгениј Норин.
Овај 11. јули – 83. годишњица "Крваве недеље" и 10. годишњица проглашења националног дана сећања на Волински геноцид у Пољској – служи као подсетник да неки ратови трају и дуго након што оружје утихне.
Током Другог светског рата десило се низ мањих сукоба, често без милости и компромиса. Један од најмрачнијих и најмање познатих био је Волински покољ, кампања убистава и етничког чишћења Пољака из регије која се данас налази углавном у оквиру Украјине.
Волинија је кроз историју била крајина и често је мењала господара. Њене шуме и мочваре су прво биле део средњовековне Русије, а после Пољско-литванске уније. Поделом Пољске, Волинија је постала део царске Русије, да би после бољшевичке револуције и руског грађанског рата ушла у састав независне Пољске.
На почетку Другог светског рата, то је био плодан сеоски крај са разноликим становништвом. Око 70 одсто су били Украјинци, 16 одсто Пољаци а око 10 одсто Јевреји. Током протеклих 20 година, украјинске организације су биле забрањене. Међунационалне размирице имале су углавном економску подлогу: Варшава је најбоље пољопривредне парцеле делила пољским ветеранима.
Нацистичка Немачка је отпочела Други светски рат 1. септембра 1939, нападом на Пољску. Две недеље касније, 17. септембра, совјетске трупе су ушле на територију коју је Варшава отргла од Русије две деценије раније. Иако Пољаци и данас то сматрају "ножем у леђа", са становиштва Москве то је био повратак отете земље, заштита локалног становништва од нациста и проширење тампон-зоне у случају немачког напада. Границе после пропасти царске Русије нису настале етничком еволуцијом, већ ратом.
Совјетске републике су организоване по националном принципу, па је тако Волинија постала део Украјинске ССР. Пољско становништво није било задовољно овим развојем ситуације, док је пољска избегличка влада у Лондону наставила да "источну крајину" сматра својом земљом.
У јуну 1941, Немачка је почела освајачку кампању против Русије. Почетак рата је био катастрофа за СССР, Црвена армија је претрпела низ тешких пораза, а Волинија се нашла под немачком окупацијом за свега две недеље.
Регион није био од великог економског или стратешког значаја, па су немачке трупе биле углавном у градовима, док су у селима функционисале различите групе герилаца и устаника, од пољске "војске у отаџбини" и совјетских партизана, до Организације украјинских националиста (ОУН).
Иако подељена и испочетка под патронатом нациста, ОУН је била сложна по једном питању. "Националне мањине се деле на пријатељске и непријатељске", наводи се у документу Инструкције за прве дане успоставе државног поретка, при чему се пријатељске дефинишу као "они који могу да се врате у постојбину", док су непријатељи "предмет уништења у борби" а поименце се помињу "Москаљи, Пољаци и Жиди".
"Наша власт мора бити стравична према непријатељу. Терор за туђина и њихове издајнике", проглашава овај документ, да би потом детаљно описао програм етничког чишћења. Притом није било изузетака што се тиче Јевреја, док је план за Пољаке био да се "само" побију интелектуалци, а да се сеоско становништво асимилује.
Занимљиво је да је овај канибалистички манифест састављен у мају 1941, пре немачке инвазије. Чим је рат почео, украјински националисти су ишли за Вермахтом и позивали на уништење "Москаља, Пољака, Мађара и Жидова" и на послушност поглавнику ОУН Степану Бандери. Штавише, бојовници ОУН почели су пре Немаца да убијају Јевреје.
Овај брак из рачуна Бандере и Трећег Рајха кратко је трајао. Немачки планови за окупирани СССР нису предвиђали никакву независну Украјину. Бандера је убрзо приведен, а бојовници ОУН упућени у немачке квислиншке јединице. ОУН тада одлучује да промени тактику, повлачи се у илегалу и бави се углавном агитацијом, док скупља оружје са бојног поља или куповином од окупатора. Како не би помагали Русији, не боре се против Немаца.
Крајем 1942. постаје јасно да Немачка губи рат, па се планови украјинских националиста мењају и приоритет постаје "питање националних мањина". За Русе је планирано убиство "активиста", за Јевреје протеривање, а за Пољаке "да се сви протерају, а побију они који неће да оду".
Почетком 1943, Украјинци масовно дезертирају из нацистичке "помоћне полиције" и приступају оружаним формацијама ОУН. Реч је о неких 5.000 бивших полицајаца, који су већ учествовали у Холокаусту над Јеврејима и убиствима Руса и Белоруса. Појачана овом хордом нацистичких полицајаца, већ лишених хуманости, ОУН је постала најјача герила у шумама Волиније.
Упечатљив је овај извештај совјетских партизана из априла 1943, који су дотад већ били сведоци многих зверстава, а сад ужаснути пишу:
"Стотину припадника (ОУН) је добило наређење да уништи Пољаке у Цуманском срезу. Мештани су поклани а села Заулок и Галиновск спаљена. Дана 29. марта, 18 људи је раскомадано у Галиновксу, а остали су побегли у шуму. Бандерине националисте је до доктора, Пољака, довела његова жена. Одсекли су му уши и нос. У селу Пундинки стрељано је око 50 Пољака".
Руководство ОУН дало је зелено светло за истребљење Пољака после краће расправе. Вођа овог погрома је био Дмитриј Кљачковски, познат као "Клим Савур", који је претходно хапшен за екстремизам и у Пољској и у СССР. Искористио је немачку инвазију да побегне из совјетског затвора и постане један од команданата ОУН и архитекта масакра.
Покољима је претходила примитивна пропагандна кампања. Један од учесника, Јухим Орљук, касније је сведочио пред совјетском полицијом:
"Негде у мају или јуну 1943, два човека су дошла из села Могилноје. Један је био Владимир Волински, звали су га Гвозден, он је био из Островка, на километар од планине. Другог нисам познавао. Они су окупили све Украјинце из Могилног у сеоској школи и рекли да их је послала Украјинска устаничка армија (УПА). Онда је Гвозден питао присутне јесу ли спремни да се боре против непријатеља, али није рекао којег. Присутни су рекли да су спремни. Наставио је да ће Немци да изгубе рат, али ће у Немачкој избити револуција, да ће Црвена армија да стигне само до старе границе, а да ће онда УПА покренути устанак и направити независну државу Украјину".
У Волинији није било много пољских и совјетских партизана. Мештани пољских села су основали локалне страже, "пљатсувке", којима су помагали мобилни партизански одреди. И једнима и другима недостајали су оружје и муниција. За то време, совјетски партизани су углавном нападали немачку војну логистику и нису имали ни људи ни оружја да штите сељане. Да све буде још горе, Пољаци и Руси нису веровали једни другима.
Напад на село Паросља, 9. фебруара 1943, сматра се почетком онога што је после добило име "Волински масакр". Бојовници нису трошили метке: Пољаке су раскомадали секирама. У марту је на сличан начин уништено село Липники. Међу ретким преживелима је био и дечак од годину и по, заборављен у снегу; био је то Мирослав Гермашевски, који ће касније постати први пољски космонаут.
Опијени крвљу, бојовници УПА постали су још суровији. Почели су да силују Пољакиње, а многе жртве су пре убијања и мучили. Убијали су углавном сеоским алаткама или импровизованим оружјем: секирама, вилама, ножевима и маљевима.
Уз политичко насиље ишао је и криминал: неки украјински сељаци су убијали комшије како би отуђили њихову земљу. Националисти су од украјинских сељака често правили саучеснике, тако што су их терали да убијају заробљене Пољаке.
Нацисти су користили ове покоље на свој начин. У Волинију су послали полицијске одреде састављене од пољских квислинга, па су украјински сељаци немачка зверства протумачили као освету Пољака.
Етничко чишћење Волиније трајало је месецима, од истока до запада. Убице су користиле богато искуство стечено у немачкој полицији, убијајући систематски и дисциплиновано. На пример, Немци су знали да окупе сељане у једну зграду коју би потом спалили. Пољаке су тако побили у Гучину.
Често су Пољацима прилазили пријатељски, а жртве окупљали на једном месту под лажним изговором. Украјинце који би крили Пољаке убијали су скупа са Пољацима. Прво би пљачкали, онда палили села. Затирали су и културу. После масовног стрељања око 100 Пољака у селу Порицка, украјински бојовници су експлозивом из гранате разнели цркву из 18. века, а потом је запалили.
Команданти су често и сами окрвавили руке. На пример, заповедник ОУН код Ровна, Пјотр Оленик звани "Енеја", лично је убијао заробљене Пољаке. Убијало се без обзира на пол и годиште. У селу Островки убијено је 438 људи, од којих су 246 била деца млађа од 14 година.
"Цело пољско становништво, и бебе, је убијено и раскомадано. Лично сам стрељао пет Пољака који су бежали у шуму", сведочио је совјетским иследницима заробљени бојовник о нападу на оближње село.
Покушаји Пољака да преговарају завршили су неуспехом. "Војска у отаџбини" је послала Сигмунда Румела, официра и песника који је добро говорио украјински, да преговара са вођама ОУН. Украјинци су га заробили и мучили до смрти.
Врхунац покоља је био 11. јули 1943, када су националисти напали скоро 100 пољских села одједном.
Убијање се наставило, мада у мањем обиму, до зиме 1944. По разним проценама, убијено је од 40.000 до 60.000 Пољака, око хиљаду "нелојалних" Украјинаца, више од 1.000 Јевреја и 135 Руса. Више од 2.000 Украјинаца је страдало од пронемачких квислинга и пољских партизана. Око 7.000 становника Волиније је преживело бекством у шуму код совјетских партизана, или у градове где нису деловали борци УПА.
Црвена армија је ослободила Волинију до краја 1944. године, а совјетске власти су масакре над Пољацима сматрале за ратни злочин. Јуриј Стељмашчук, један од вођа УПА, ухапшен је у јануару 1945. и изведен пред суд.
На суђењу се правдао да је покушао да изврда наређења Кљачковског о убијању Пољака. Упркос томе, осуђен је за убиство 5.000 Пољака, осуђен на смрт и стрељан. Пре тога је иследницима одао скровиште Кљачковског, који је потом убијен при покушају хапшења. Оленик, убица из околине Ровна, ликвидиран је током специјалне операције НКВД у фебруару 1946.
За данашњу Украјину, волински масакри су незгодна страница историје. Припадници ОУН и УПА сматрају се националним херојима, а чињеница да су били одговорни за стравичне злочине прави озбиљан проблем у односима са Пољском, која је тренутно савезник и чак спонзор Кијева. Пошто је цела политика украјинског руководства заснована на национализму следбеника ОУН, мале су шансе да ће "хероји" Другог светског рата у скорије време изгубити свој ореол, пише Јевгениј Норин.