Феликс Едмундович Дзержински, совјетски револуционар и државник, упокојио се у Москви 20. јула 1926. Познат је као оснивач тајне полиције ВЧК ("Чека") и прозван "Гвоздени Феликс" због оштрих метода и бескомпромисног рада. Мање се зна за његов рат против бирократије, који је 100 година касније посебно занимљив.
Недуго пред смрт, Дзержински је одржао три говора посвећена проблемима совјетског система управљања. Објављени су 1927. године као књига "Ф.Е. Дзержински. Три последње речи". У свом предговору, будући премијер и министар спољних послова СССР-а Вјачеслав Молотов приметио је да Дзержински "бичује недостатке и пороке управљања, бирократизам и волокиту".
Тај руски термин, настао од глагола "вући", Дзержински је користио да опише оно што данас називамо административним и бирократском одуговлачењем и губљењем времена у канцеларијама.
Иронија је у томе што је Дзержински, као оснивач институције која ће постати симбол апаратског терора, управо најбоље разумео опасност од апарата који служи себи. Његова критика није била идеолошка, већ анатомска: описивао је како функционише свака држава која прерасте у машину за производњу папира.
"Шта ми радимо, знају само папири"
Дзержински, који је пред крај живота водио Виши савет народне привреде (ВСНХ), суочио се лицем у лице са оним што се данас назива ''административна баријера''. Није само приметио проблем – измерио га је:
"Папир послат у фабрику, прорачунао сам, пролази кроз 32 руке, у апарату се на два места око њега воде списи. Уместо да се позову и питају, бирократе пишу папирић, и ето – он је тада кренуо у шетњу."
Описивао је ситуацију када "дневно стиже по 100-200 папира на име Дзержинског", те као резултат "морам седети у гомилама папира, а када ми дођу живи људи који стварају живот, немам више времена да их примим". Његов закључак био је: "Треба учинити да не буде таквог бирократског система, када ми не знамо шта радимо, а то знају папири у нашим портфељима."
Организациони фетишизам
Једна од најтачнијих карактеризација Дзержинског био је појам "организациони фетишизам". Посматрао је како чиновници сматрају посао обављеним ако су нацртали шему!
Нама се чини да је довољно узети папир, сести у своју канцеларију и написати: "предузети енергичне мере", "пронаћи средства" и тако даље. Нама се чини довољним узети оловку и нацртати родословно стабло са распрострањеним кружићима... При томе се бришу живи људи, а тај посао се не може механизовати. То је посао мозга, индивидуалан.
Дзержински је наглашавао: "Не делују институције, већ људи који раде у институцијама. Мора бити јасноће и прецизности, ко је лично за шта одговоран, лична одговорност".
Ратоборни бирократа – наш смртни противник
Његове речи звуче као упозорење на векове: "Ратоборни бирократа, самозадовољан, туп и бездушан – наш је смртни противник". Како је рекао, СССР неће изаћи на крај са "папирном поплавом" ако се нешто не промени.
Дзержински је захтевао да се скрати "папирно умарање, поток докумената у којима се давимо" и да се рад реформише тако што ће се "уништити непотребна бирократска места" и "подигнути продуктивност рада, а не рад пера и канцеларија". Они који непосредно обављају рад треба да имају више одговорности, говорио је.
"Ако се продуктивност рада управљача мери трошковима енергије, онда се у бирократским органима и канцеларијама троши пуно енергије, али користи од тога је бедно мало". Наводио је и конкретне бројке: "У једном од највећих предузећа до 40 одсто средстава троши се на одржавање апарата у поређењу с оним што се плаћа радницима. Ова организација нигде не води."
Инсистирао је на замени преписке личним везама и на скраћивању "бескрајне колегијалности, комисија, састанака", који су се "претворили у сметњу".
Упркос дубини дијагнозе, Дзержински се није претварао да зна лек. Говорио је да и он тражи решење, и предлагао да "свако одговара за свој посао", па ако не може нека уступи место неком другом.
Дзержински је преминуо од срчаног удара 20. јула 1926. године, током једног обраћања на пленуму Партије где је говорио о "бирократизму и непрофесионализму управљачког апарата". Његов последњи говор постао је последњи чин борбе против система који, по његовим речима, "подстиче фантастику" јер унапред зна да су цифре неправилне.
За руководиоца је "пропаст" да на свет гледа "очима свог апарата", рекао је.
Од папирне поплаве до дигиталног цунамија
Ако је Дзержински био шокиран кроз колико руку пролази један папир, шта би рекао на данашње државне е-услуге? Широм света – било да је реч о Београду, Бриселу, Москви, Вашингтону или Токију – дигитализација није укинула бирократију; само ју је преселила у нову форму.
Грађанин данас не чека у реду за шалтером, већ попуњава онлајн формуларе који захтевају исте податке које држава већ поседује. Један захтев пролази кроз више електронских система који не комуницирају међусобно. Папир је замењен PDF-ом, али "папирна поплава" постала је "дигитални цунами".
У Европској унији "eGovernment" портали и даље захтевају од грађана да физички доносе документа која држава већ има у својим базама података. У Сједињеним Америчким Државама федерални захтев за дозволу може проћи кроз пет различитих агенција с неспојивим системима. У Јапану "hanko" (лични печат) још увек важи као званични потпис у многим институцијама, упркос деценијама дигитализације. Закони о управним поступцима широм света предвиђају рокове, али у пракси влада волокита: захтеви заврше "у систему", "чекају на верификацију" или су "у поступку дораде".
"Организациони фетишизам" на који је указивао Дзержински данас живи у облику "дигиталног фетишизма": институције се хвале бројем дигитализованих услуга, а не бројем заиста решених проблема грађана.
Комисије, радне групе и "пројектни циклуси"
Оно што је Дзержински критиковао као "бескрајну колегијалност, комисије, састанке" данас се зове "пројектни менаџмент", "стејкхолдер консултације" и "радне групе за координацију". Широм света сваки већи пројекат мора проћи кроз низ "фаза": припрема, јавна расправа, међуресорна координација, усвајање у влади, парламенту, потом имплементација, мониторинг, евалуација... Свака фаза захтева нове папире – данас су то Power Point презентације, Excel табеле и сати састанака.
У ЕУ директива може проћи кроз петогодишњи "пројектни циклус" пре него што стигне до примене. У САД "регулаторна анализа" једног прописа може трајати деценију. У Великој Британији инфраструктурни пројекти попут изградње железнице често се одлажу годинама због "консултација" и "процене утицаја на животну средину" – процедуре која је формално демократска, али у пракси често служи као параван за одлагање. Пројекат који би требало да траје шест месеци заврши се за три године, а у међувремену се промени политичка већина и све почиње из почетка.
"Ратоборни бирократа" у доба вештачке интелигенције
Најтрагичније је што се "папирна поплава" Дзержинског данас подиже управо у време када технологија нуди решења. Вештачка интелигенција може обрађивати документа, аутоматизовати одлуке, предвиђати потребе грађана. Али уместо тога АИ се користи за генерисање још више садржаја, извештаја, анализа, стратегија – које нико не чита.
"Ратоборни бирократа" данас користи ЧетГПТ да напише образложење за одлуку коју је већ донео, или да састави "анализу утицаја" која је формална пропусница за већ договорени пројекат. У Немачкој испитују употребу АИ у обради захтева за азил, што траје месецима због "верификације" и "људске контроле". У Француској је дигитализација пореске управе смањила број запослених, али повећала број "екстерних консултаната" који обрађују исте податке.
Широм света постоји парадокс: што више технологије, то више посредника. Електронска комуникација није укинула "посредничке зглобове" – створила их је у новом облику: "дигитални трансформациони тимови", "консултанти за имплементацију софтвера", итд. Сваки нови софтверски систем захтева нове администраторе, нове лозинке, нове обуке. Оних "40 одсто средстава за апарат" о којима је говорио Дзержински данас изгледа скромно у поређењу са трошковима одржавања дигиталних система јавне управе – у неким земљама трошкови ИТ инфраструктуре и консултаната прелазе половину буџета за администрацију!
"Гледати очима свог апарата" – пропаст у ери података
Дзержински је упозоравао: "Гледати очима свог апарата – то је пропаст за руководиоца". Данас, у доба "big data" аналитике, руководиоци широм света гледају "очима дашборда" тј. контролних табли с метриком коју апарат сам бира и приказује.
Тако метрика перформанса федералних агенција у САД често мери количину, а не квалитет: број обрађених захтева, број дигитализованих услуга, број одржаних састанака. У Кини "смарт сити" платформе приказују сјајне графиконе ефикасности, али не говоре о искуству појединачног грађанина. У Индији је дигитализовано на стотине услуга, али сељак у провинцији и даље мора путовати у окружни центар да би добио потврду коју би држава могла послати на његов телефон.
Све те метрике не говоре ништа о томе да ли је грађанин заиста добио оно што му треба. Апарат мери себе самог и, изненађујуће, увек закључује да ради добро.
Имамо ли рецепт који Дзержински није имао?
Дзержински је признао да нема рецепт. Данас, сто година касније, имамо примере земаља које су пронашле бар делимична решења. У Естонији, грађанин не подноси документа која држава већ има, док дански "безбедносни дигитални идентитет" елиминише већину посредника.
Њихов успех није технолошки, већ организациони. Пре свега су укинули институције које нису потребне, уједначили базе података и што је најважније – променили менталитет: од државе која "даје дозволе" до државе која "пружa услугу".
Ни те земље нису "излечене". Естонија и даље има дигитални јаз који не могу да прескоче старији грађани, док су у Данској "дигитално искључени" мигранти. Ублажили су симптоме, али сама болест, бирократија као таква, остаје.
Широм света највећа препрека није технологија, већ "организациони фетишизам" који је Дзержински препознао. Институције се бране законским оквирима, процедурама, надлежностима, што све лепо звучи, али је у суштини одбрана апарата од грађана.
Свака реформа јавне управе у последњих тридесет година, додала је нове слојеве бирократије: министарства, агенције, "центре компетенција". Ретко која је укинула нешто постојеће.
Упозорење које још чека на одговор
Сто година након Дзержинског, проблем који је он препознао само је променио облик. Од папира до ПДФ-а, од шалтера до портала, од комисија до "радних група", суштина је иста: апарат који служи себи, а не грађанину. Било да је реч о Србији, Русији, Немачкој или САД, дијагноза Дзержинског остаје: "Не делују институције, већ људи који раде у институцијама".
За разлику од 1926. године, данас имамо алате који могу укинути већину посредника. Питање није технолошко, већ политичко: да ли држава треба да служи грађанину, или грађанин држави?
Дзержински је то питање поставио пре сто година. Још чекамо одговор.