Главни московски изложбени центар, ВДНХ, ових дана личио је на времеплов. Фестивал "ПроДвижение" окупио је три јубиларна бренда који су, сваки на свој начин, дефинисали шта значи возити се у Русији: "АвтоВАЗ" слави шездесету, "Волга ГАЗ-21" седамдесету, а "Москвич" осамдесету годишњицу.
И док су се посетиоци дивили углачаним лимузинама, право благо овог скупа нису били хромирани детаљи, већ приче које сваки од ових аутомобила носи - приче о људима, времену и духу. о чекању по листама, о првом породичном излету, о статусном симболу због ког су комшије зуриле кроз прозор.
Фестивал је трајао од 30. јула до 2. августа, а главни изложбени простор простирао се од арке Главног улаза до чувене фонтане "Дружба народов". Поред три велике јубиларне поставке, посетиоци су могли видети и концептне прототипове, ретке теренце, па чак и аутомобиле које је некадашња совјетска индустрија замишљала, али никада није пустила у серију.
"АвтоВАЗ" – шездесет година од италијанског брака и народног аутомобила
Прича о ВАЗ-2101, касније прозваном "копејка", почиње 1966. године потписивањем уговора са Фијатом. Совјетски руководиоци су желели модеран, али једноставан аутомобил за масе, а Италијани су имали "фијат 124", који је управо био проглашен за аутомобил године. Ипак, оно што је са трака у Тољатију сишло 1970. године није била пука копија. Инжењери су тај италијански модел прилагодили руским путевима и руском менталитету – подигли су га од земље, ојачали где је требало и учинили готово неуништивим.
Првих шест примерака било је у плавој и боји труле вишње , као тадашња застава РСФСР. За воланом првог је седео италијански инструктор, али права магија десила се када је аутомобил стигао до обичних људи. Име "жигули" предложио је конструктор по планинама надомак Тољатија, али за извоз је морало да се смисли нешто друго – странцима је "жигули" звучало превише двосмислено, па је рођена "лада".
И док је светска јавност знала за "ладу", совјетски грађани су свој ВАЗ-2101 деценијама звали "јединица" или "копејка".Иронично, овај надимак, који је требало да умањи значај аутомобила, постао је његов највећи заштитни знак.
"Копејка" је била први аутомобил који је просечан Совјет могао да сања. Не и да лако купи - листе чекања су се мериле годинама, а срећници који би добили дозволу за куповину постајали су локалне звезде. У совјетској шали говорило се да се "жигули" купује да би суседи помислили да сте добили велики повишицу, а не да бисте стигли на посао. Аутомобил је био друштвени маркер: ко га је имао, припадао је слоју који нешто значи. До краја производње 1988. године, са трака је сишло готово пет милиона ових аутомобила. Многи од њих и данас возе по путевима Русије и бившег СССР-а.
На фестивалу, поред старих "копејки", "АвтоВАЗ" је изложио и свој најновији концепт – кросовер "лада азимут", који ће се у серији појавити већ у септембру, као и тркачки прототип "лада револуција". Осим тога, на ВДНХ-у се могао видети и први примерак ВАЗ-2101 који је, уз мајушни заводски број 38, преживео као музејски експонат - јер оних шест првих, нажалост, није сачувано.
"Волга ГАЗ-21" – седам деценија аутомобила за оне који су значили
Ако је "копејка" била народна, онда је "волга" била царска. ГАЗ-21 почео је да се производи 1956. године, а био је наследник легендарне "победе". Дизајнирао га је Лав Јеремејев, а изглед му је алудирао на америчке лимузине средине педесетих – дотерано, престижно и са оним "нешто" што је говорило: овај аутомобил није за свакога.
И заиста, није био. "Волга" је била аутомобил партијске номенклатуре, директора фабрика, високих официра и, наравно, Јурија Гагарина. Први космонаут је био велики љубитељ овог модела, а његова лична "волга" и данас је предмет култног поштовања. Али "волга" није била само за елиту – возила су је и милиција, у препознатљивој жуто-плавој комбинацији, и такси службе широм Совјетског Савеза. За возаче таксија, "волга" је била посао и понос у једном.
Посебна занимљивост везана је за трећу серију овог модела, која се појавила 1962. године. Тада је "волга" први пут добијала двобојну ливреју у чак дванаест различитих комбинација, инспирисаних тадашњом америчком модом. Ова верзија била је првенствено намењена извозу, јер су совјетски руководиоци били свесни да на западна тржишта морају изаћи са стилом.
Међутим, "волга" је била и аутомобил о коме су се причале шале. У народу се говорило да "волга" има три проблема: мотор, вешање и кочнице – али да возач, захваљујући њеном статусу, све то прашта.
Такође, постојало је веровање да прави совјетски директор не вози "волгу", већ да "волга" вози њега. Тај однос престижа и ироније био је саставни део социјалистичке свакодневице. Западни новинари су, пишући о "волги", често истицали њену "мекоћу" и неукус у детаљима, али су заборављали да су совјетски путеви били све само не глатки - и управо је та мекоћа била кључна за преживљавање на макадаму.
На изложби у ВДНХ-у, могла се видети читава хронолошка поставка овог модела, од првих примерака па све до каснијих верзија са оном чувеном решетком хладњака која подсећа на китове бркове. Сваки примерак сведочи о времену у коме је направљен, али и о генерацијама које су га возиле.
"Москвич" – осам деценија првог масовног аутомобила за свакога
Најстарији међу тројицом слави осамдесети рођендан, а његова прича почела је 1945. године, када је донета одлука о обнављању совјетске аутомобилске индустрије. Први "москвич", модел 400, угледао је светлост дана већ наредне године и постао, ни мање ни више, први масовни путнички аутомобил у СССР-у који је могао да купи обичан човек. Иако настао по узору на немачки "опел кадет", "москвич" је брзо добио сопствену душу.
Али оно што "москвич" чини занимљивим нису само седани. Далеке 1957. године, Московски завод малолитражних аутомобила произвео је "москвич-423", први совјетски караван. Породице широм земље добиле су возило у које је могло да стане све, од врећа кромпира до дечјих колица. Позади се склапала клупа, а настајао је прави мали комби за свакодневне потребе.
Истих година, појавио се и "москвич-410", први совјетски теренски путнички аутомобил, намењен директорима колхоза, механичарима и свима којима посао није био везан за градске улице.
"Москвич" је у совјетској култури имао статус "аутомобила првог корака": то је било возило којим се млади брачни пар одвозио на медени месец, којим се пензионер враћао на село, којим се доносила прва већа набавка из продавнице. Није био престижан, али је био приступачан, у оној мери у којој је ишта у социјализму било приступачно. Његова популарност била је толика да су новине редовно објављивале савете како да се "москвич" одржава у животу, а читаоци су слали писма са својим триковима за поправку, стварајући неку врсту народног приручника за аутомобилизам.
На фестивалу се могао видети и прави драгуљ: "москвич-408 Турист" са отвореним кровом, који изгледа као да је побегао из неке совјетске комедије.
Такође, био је изложен је прототип из средине шездесетих који никада није ушао у серијску производњу, аутентични подсетник колико је инжењерска машта често била испред могућности фабрика.
Фестивал као огледало једне епохе
Оно што "ПроДвижение" чини другачијим од обичних сајмова јесте његов приступ. Овогодишња поставка није пратила само хронологију, она је причала о сновима. Поред историјских возила, били су изложени и концепти који никада нису доживели производњу, прототипови које су фабрике скривале по тајним архивама, па чак и "јуна", спортски аутомобил из кућне радиности који сведочи о народној генијалности.
На Тргу индустрије одржавали су се дефилеи возила, где је сваки аутомобил имао своју причу. Ван тога, на Октобарском тргу посетиоци су могли да гледају дрифт заезде, али све у духу фестивала – без непотребне гужве, са нагласком на лепоти и наслеђу.
Три јубиларне изложбе, посвећене "АвтоВАЗ-у", "Волги" и "Москвичу", нису биле само музејска поставка, већ живи разговор са прошлошћу. Они који су возили "копејку", чекали "волгу" као награду за радни стаж, или се са "москвичем" први пут одвезли на море – у овим аутомобилима препознавали су део себе.
И управо то је била права вредност овог фестивала: да подсети да аутомобил, ма колико био само од гвожђа и стакла, може да буде сведочанство једног времена, наде и свакодневице. А када се три таква аутомобила нађу на истом месту, то није само прослава годишњица – то је прослава живота какав је некада био.