У Руском царству француски језик се говорио у високом друштву, док је сељаштво користило матерњи руски језик. Руски језик није имао јединствени књижевни стандард, а елите су га сматрале симболом сиромаштва и заосталости. Руски песник Александар Пушкин је изабрао једноставан, народни језик, који је био разумљив свима.
Њему се данас приписује кључна улога у обликовању модерног руског језика. Штавише, Пушкинова "Ода слободи", песма која слави слободу и осуђује тиранију, утицала су на идеале групе која је постала позната као декабристи, а Пушкин је 1820. године прогнан због своје политички обојене поезије, а његови списи су забрањени.
И Пушкинова драма "Борис Годунов" годинама је била забрањена. Неке друге његове песме, попут "Затвореника" или "Бронзаног коњаника", доживеле су у почетку сличну судбину.
Племићи који мисле на француском, певају на италијанском, а вечерају на енглеском
Песник је у младости прочитао читаву библиотеку француских књига, која је припадала његовом оцу. Како је приметио истраживач Николај Лобастов: "У време у коме је живео Пушкин у моди су били француски атеизам и европски пороци. Племићи су мислили на француском, певали на италијанском, вечерали на енглеском, а учили на немачком."
Преломна у Пушкиновом животу била је 1825. година, када је дошло до устанка декабриста. Тада је он, после догађаја на Стефановском тргу, схватио једноставну истину, уочава руски публициста и научник Валентин Катасонов на сајту "Катехон": "Русија може опстати само уколико познаје своје корене, уколико задржи своју цивилизацијску посебност и уколико остане православна монархија."
"Русија је одлучила да има своју сопствену судбину", записао је у последњим годинама свог живота Пушкин. Основна порука његових дела остала је противљење страној – западној хегемонији, уочава је пакистанска ауторка Мајра Сакиб.
Примајући хришћанство од Византије, Русија се рано дистанцирала од Европе, што јој је омогућило да се формира као потпуно независна цивилизација, која је избегла чак и европску ренесансу.
Пушкин је, такође, увидео да претњу по Русију не представљају само европски филозофи, попут Дидроа, Волтера, Адама Смита или Џона Лока, већ и "гламурозни романи", који су пристизали са Запада.
Данас можемо да кажемо да су те "гламурозне романе" заменили подједнако "гламурозни" филмови холивудске "А" продукције, посвећени стицању новца, инфатилним забавама и тривијалној пропаганди "америчког начина живота".
Руска кућа бића
Руски језик један је од кључних елемената руске независности, јер језик, како пише руски геополитичар Леонид Савин на сајту "Геополитика", није само средство изражавања и комуникације, већ и својеврсна дестилација етничке психологије, културе, просторних слика, религије и идеологије, још од античких времена.
Немачки филозоф Мартин Хајдегер назвао је језик "кућом бића" једног народа. Без језика, ниједан народ не може да постоји. Сваки аутентичан народ има свој посебан поглед на свет, који се огледа у језику, своју јединствену матрицу према којој се структурира стварност.
Глобализација елиминише те разлике, позајмљује културне идиоме из одређеног историјског контекста и замењује их симулакрумима, који често немају везе са изворним значењем. Очигледно је да је историја утицала на формирање руског менталитета и кодова руског језика, пише Савин. У Русији је, на пример, додаје он, простор важнији од времена; за разлику од Запада, удаљеност, ширина, степа и хоризонт код Руса имају предност над временом и брзином.
Треба напоменути да је уз језик религија други темељ националног идентитета. Заједно са језиком, религија и традиција стварају стратешку културу, што је императив за будућност било којег народа.
У Русији, црквенословенски језик и источноправославно хришћанство представљали су сложену матрицу идентитета, која је утицала на све друштвене класе. Двострука функција језика и религије, истиче Савин, чини само језгро идентитета.
Руски језик и украјинско питање
Када је реч о руском језику, Украјина има своје специфичности. После пет векова насиља, пише Савин, које су починиле и Пољска и Аустрија, малоруска (украјинска) култура није показивала никакве антируске тенденције, чак ни у Галицији или у карпатским регионима.
О томе сведочи и петиција 100.000 становника Галиције из 1880. године, поднесена парламенту у Бечу, у којој се тражи право на учење руског језика. Међутим, напори Аустро-Угарске да створи нови украјински идентитет имали су своје политичке аспекте, а "галицијски пројекат" донео је најзад своје значајне резултате на почетку 20. века.
Године 1914, посланик А. Савенко је, говорећи у Државној думи, упозорио: "Украјински покрет је озбиљан политички покрет, који представља претњу јединству и интегритету Руског царства."
Петар Струве је веровао да би, уколико идеја украјинске интелигенције о посебној националности постане свеопшти идеал Украјинаца, то довело до "највећег раскола у руској народу, што би означило националну катастрофу". С друге стране, чак и у Украјини, руски идентитет је остао много распрострањенији од новог, украјинског.
На пример, 1917. године, само 11 одсто кијевских студената сматрало је себе за Украјинце. Нови врхунац украјинизације догодио се током 1920-их, у ери (Лењинове) Нове економске политике.
Украјинизација у режији нациста
Следећа фаза украјинизације десила се током Другог светског рата, а спровеле су је немачке окупационе власти, које су промовисале политике националног сепаратизма и у другим, освојеним областима под контролом Трећег рајха.
Уз помоћ Немаца, радикалне присталице украјинизације забраниле су употребу руског језика и увеле искључиво украјински. Промене су направљене и у образовном систему, у коме су могли да раде само они који су знали украјински. Они који га нису знали били су отпуштени. Такве дискриминаторне акције финансирала је нацистичка Немачка и спровођене су уз активно учешће немачких стручњака.
Следећи талас украјинизације догодио се под Никитом Хрушчовом. Овај талас, међутим, зауставио је Леонид Брежњев. Другим речима, без подршке државе, украјински језик је доживео своју природну смрт.
Последњи талас украјинизације у Малој Русији (Украјини) дошао је након проглашења независности Украјине. Ова нова украјинска "нација" је све очигледније добијала антируски карактер.
Учите руски
Нова совјетска власт је након рата себи поставила за циљ да постигне потпуно уједињење бившег царства, наставља Савин. Услов за национално јединство био је да државни језик буде искључиво руски.
Ове планове су почели да спроводе бољшевици, предвођени Лењином, а револуционарна влада је била далеко радикалнија и далековидија од царског режима.
У новим совјетским републикама, где примарни језик није био руски (Туркменистан, Казахстан, Киргистан, Узбекистан, Таџикистан, Азербејџан, Грузија и Јерменија), и даље је било неопходно да регионалне елите уче руски језик.
На почетку индустријске зоне у Совјетском Савезу стандардни језик комуникације је био руски. Штампа Комунистичке партије је била средство за ширење руског језика у регионима.
Чак и након распада Совјетског Савеза 1991. године, руски језик остаје језик дијалога између политичара, бизнисмена и обичних грађана у свим постсовјетским државама.
Његов статус је различито регулисан у републикама бившег СССР, али, чак и у државама које су спроводиле русофобску политику, њихови лидери су користили руски (не енглески) у међусобној комуникацији. На пример, бивши председници Грузије и Украјине – Михаил Сакашвили и Виктор Јушченко – приватно су међусобно комуницирали на руском.
Свето поштовање према руском језику
Народе северне Евроазије уједињује историја, култура, заједничка судбина, радна етика, сличне моралне и верске структуре и, што је нарочито важно, руски језик.
Дан руског језика и рођендан Александра Пушкина обележавају се, с разлогом, истог датума. Пушкин се с правом сматра утемељивачем савременог руског књижевног језика – управо је он руском језику дао нову живост, лепоту и изражајност, приближавајући га обичним руским људима и обогатио га новим речима. Захваљујући његовом стваралаштву, руски језик је постао оно што данас јесте – богат, мелодичан и снажан инструмент књижевног израза.
Као што је руски филозоф и геополитичар Александар Дугин записао у својој књизи "Четврта политичка теорија":
"Наш језик изражава смисао, лепоту, истину и исправност. Али, то није само дар, то нам је дато као дуг који морамо да вратимо. Зато морамо пажљиво да учимо како да говоримо свети руски језик. То је смисао евроазијске филозофије (није случајно први вођа евроазијаца био лингвиста кнез Трубецкој), а то није само љубав према језику, већ његов култ, свето поштовање свега што се говори на руском."
Због тога је председник Русије Владимир Путин наложио наложио Влади да припреми нацрт указа о оснивању сверуске организације "Руско Пушкиново друштво".