Романтична слика о авијатичарима Првог светског рата створена је углавном на Западном фронту са причама о "Црвеном барону" и цепелинима-бомбардерима. На источном ратишту се водила ништа мање оштра борба, али је остала мање запамена због историјских околности.
Руско ратно ваздухопловство установљено је још пре Великог рата. У јесен 1911, десетак авиона и један дирижабл учествовали су у вежбама у Варшавској војној области, у данашњој Пољској, а служили су за извиђање и везу. Авијатичари су јавили команди прецизну локацију "непријатеља".
Ускоро је руска авијација положила и практични испит. Као јединица придружена бугарским трупама војске током Балканског рата 1912, руски пилоти су бацали лаке авионске бомбе на турску војску.
Развој авијације ишао је релативно брзо. Испочетка су се производили авиони страног дизајна, по лиценци, да би касније почело са развојем домаћих варијанти. Надвојвода Александар Михаилович, рођак цара Николаја II, био је заговорник аеронаутике и лобирао је код цара за отварање пилотских школа и куповину летелица.
На почетку рата, 1914, руско царско ваздухопловство имало је 224 авиона и 300 пилота, више од осталих зараћених страна.
Русији није мањкало паметних и способних научника и инжињера или оригиналних летелица. Проблем је био недостатак индустријске базе за масовну производњу и обнову летеће флоте која би могла да надокнади губитке и одлучно допринесе војној победи.
На почетку рата, ваздухопловство је било подељено на ескадроне у оквиру армијских корпуса. Пилоти су у почетку морали да се такмиче са осматрачким балонима, због ставова команде.
Једна од највећих катастрофа са почетка рата, пораз Друге армије у Источној Прусији, делимично је био резултат неповерења њеног заповедника, генерала A. Самсонова, према извиђању из ваздуха. Иако је од пилота добио упозорење да му немачке јединице прилазе с бока, изабрао је да верује обавештајцима који то нису могли да потврде. Самсонов је тако прокоцкао предност новог оружја, а његова армија је опкољена и заробљена.
Други генерали су се брзо учили на туђим грешкама, па је царска војска ускоро прихватила употребу извиђања из ваздуха.
Летећи хотел Игора Сикорског
Најбољи бомбардер Првог светског рата, "Иља Муромец", симбол је и успеха и пропасти царског ваздухопловства. Пионир авијације Игор Сикорски пројектовао је луксузни путнички авион, практично летећи хотел са салоном, спаваћом собом и балконом. Огромну летелицуса четири мотора од по 100 коњских снага назвао је "Руски витез", а кабина је чак имала и генијални систем грејања путем радијатора на издувне гасове.
Сви ти луксузни делови су уклоњени када је почео рат, а летећи хотел је претворен у бомбардер. "Иља Муромец" је могао да лети на висини од 3.000 метара, изнад тадашњих ПВО топова, и бомбардује статичне циљеве попут железничких станица и аеродрома.
"Муромец" је могао да носи велики терет бомби, али није био брз или окретан. То је надокнађено тешким наоружањем. У доба када већина авиона није била наоружана, овај бомбардер је имао неколико митраљеза "луис" и "мадсен", па су од њега зазирали непријатељски ловци. Током рата, "Муромци" су оборили импресиван број немачких и аустријских авиона, док је само један од њих страдао од директне непријатељске ватре.
Марсел Плијат, црнопути Француз рођен у Полинезији који се доселио у Русију пре рата, служио је као механичар и митраљезац на једном од бомбардера "Муромец". Више пута током битака у ваздуху је излазио на крило авиона да поправља оштећења. У јесен 1916, оборио је два немачка авиона у истом окршају. До краја рата је зарадио чак два крсте Светог Георгија, највише царско одликовање за храброст у борби.
Далеко погубнији од непријатеља су били несреће и кварови. Током рата је произведено само 80 летелица, али је у служби редовно било само десетак, док су остале чекале на поправке.
Већина осталих борбених авиона у Русији били су страног порекла и зависили су од снабдевања деловима из Британије и Француске.
Механички изазови
Домаћа производња била је слаба. Током 1915. године, руска индустрија испоручила је војсци само 157 авиона. Између губитака и кварова, механичари на фронту су често крпили летелице како су знали и умели, док су пилоти често летели у заробљеним непријатељским авионима.
До 1915, на фронту су се налазиле само 322 употребљиве летелице, много мање него на Западу. Притом су руски пилоти носили далеко већи терет, јер се од њих очекивало да пруже оперативну подршку тешко притиснутој копненој војсци.
Те године је Немачка преусмерила већину своје војске на Источни фронт и приморала Русију на тзв. Велико повлачење. После великих губитака, Руси су напустили Пољску и Галицију. Авијација је успела да спречи опкољавање бројних јединица и тако ублажи немачке нападе. Коњица, традиционални инструмент извиђања на фронту, постала је неупотребљива у условима рововског ратовања, док су пилоти су могли да прате покрете непријатеља како у борбама тако и у позадини, релативно неометано.
Авиони су још увек били нова технологија, која се лако кварила, али некада и лако поправљала. На пример, током једне извиђачке мисије потпоручник Георгиј Ковенко је наишао на немачког "фокера" који му је митраљезом пробушио радијатор. Ковенко је успео да закрпи рупу рукавицом, коју је привезао ременом од двогледа и некако слети на матични аеродром.
Рани двокрилни авиони нису били превише поуздани. Од руских пилота који су током рата изгубили животе, више од половине не настрадало због техничких проблема, око четвртина сопственом грешком, а само четвртина од непријатељске ватре.
Витезови неба
Највећа опасност за ране авијатичаре била је артиљерија, а понекад и пушчана или митраљеска ватра са земље. До краја 1914, погинула су чак 33 руска пилота.
Специјализовани ловачки авиони још нису постојали. Пилоти који би на небу наишли на непријатеља могли су евентуално да на њега пуцају из пиштоља. Остао је забележен подвиг поручника Покровског и заставника Плонског, који су на један аустроугарски аероплан запуцали из својих пиштоља "маузер" и приморали га да слети иза руских положаја.
Већ 1915. се почело са монтирањем митраљеза на авионе. Тог лета, авион којим је пилотирао заставник Иванов, са поручником Алексејевим као осматрачем, упустио се у ваздушни двобој са аустроугарским двоседом код Тернопоља. Две летелице би размениле ватру док су пилоти махали једни другима у пролазу. На крају је аустроугарски авион погођен и оборен на руску територију. Дан после, руски пилоти су на аустроугарски аеродром бацили фотографију на којој се видело да су Аустријанци сахрањени са пуним војним почастнима. Како је налагао обичај, на њихову хумку је положен пропелер.
Капетан Пјотр Несторов уписан је у историју руске авијације као први пилот који је непријатеља оборио директним ударом (тараном). Нажалост, није преживео; када је точком ударио у крило аустријског "албатроса", отпао му је мотор.
Први пилот који је успешно извршио таран и остао жив био је Александар Козаков, који је непријатеља закачио пропелером и успео да се врати на аеродром.
Реорганизацијом до победе
До 1916. је ловачка авијација постала одвојена служба у руском ваздухопловству. Раније су ескадриле биле прикључене формацијама копнене војске, али те године су три ескадриле комбиноване у Борбену авијатичарску групу (БАГ). То је омогућило да се ова мобилна јединица пошаље где је било најпотребније.
БАГ је била опремљена новим ловачким авионима, са митраљезима који су могли да пуцају кроз пропелер, што је пилотима олакшало борбу. Руска авијација се тако постепено прилагођавала захтевима рата.
Посебност источног фронта се огледала у томе да је пространство било много веће, а обе стране су имале много мање авиона него на Западу. То је значило да су авијатичари имали далеко већу појединачну одговорност, и да су добри међу њима били незамењиви.
Русија је 1916. покренула огромну офанзиву на југоисточном фронту, у Галицији. План генерала Брусилова био је да истовремено покрене више удара на аустроугарску војску. Пошто није имао довољно артиљерије да бомбардује цео фронт, користио је извиђаче из ваздуха за навођење ватре, што је омогућило тобџијама да прецизно бомбардују положаје непријатеља.
Брусиловљева офанзива је била највећи успех руске војске у Првом светском рату и једна од највећих савезничких победа уопште, управо захваљујући употреби авијације.
Лабудова песма
Упркос свим изазовима, руски пилоти би сваког дана устајали и летели у небо. Њихову епопеју 1917. године прекинуле су револуције. У фебруару су либерали присилили императора Николаја II на абдикацију и успоставили привремену владу на челу са Александром Керенским.
Судбину руске авијације наговестио је разговор два пилота у јесен 1917, непосредно пре бољшевичке револуције. Александар Козаков, први пилот који је преживео таран и постао најбољи ловачки авијатичар Русије, похвалио је колегу Ивана Павлова на обарању немачког авиона, и рекао да би га он одмах унапредио у официра.
"Не хвала, официри сада нису у моди", одговорио је Павлов. Он се недуго потом придружио Црвеној армији, која је укинула све официрске чинове.
Козаков је остао у "белој" армији и погинуо у удесу који је касније описан као самоубиство.
Ратно ваздухопловство царске Русије настало је, и нестало, у Првом светском рату, једином у којем се борило.