Састанак руског и америчког председника на Аљасци прошле године изазвао је сензацију, и по форми и по садржини. Очекивања, и позитивна и негативна, била су таква да је било неминовно да ће се неко разочарати, пише за РТ интернешенел Фјодор Лукјанов, уредник часописа "Русија у глобалној политици".
Сукоб у Украјини је превише дубок и сложен да би могао да се реши једним састанком, па макар се радило о лидерима САД и Русије лично. На пример, преговори о окончању рата у Вијетнаму вукли су се годинама.
Право питање је да ли је Енкориџ могао да буде почетна тачка мировног процеса. Испоставило се да није. Постоји много разлога зашто је тако, али највероватније да се за то просто нису стекли услови. Уместо да све отпишемо уобичајеним сарказмом о "духу Енкориџа", вреди да испитамо шта је састанак успео да постигне.
Прво, открио је све већи раскорак између САД и Европе. Лидери Старог континента остали посвећени војној победи над Русијом, док се Вашингтон одрекао директне улоге у постизању тог циља.
Изјаве Доналда Трампа да су САД само посредник а не учесник очигледно су неискрене, пошто Вашингтон и даље учествује у сукобу, али чињеница је да би та улога могла да буде далеко већа, чак и када се узму у обзир све више ограничени ресурси и обавезе на другим местима.
Овај јаз не значи да је трансатлански савез пред колапсом али јесте наговештај да "атлантизам" какав је настао у другој половини ХХ века неће опстати у том облику. Нејасно је да ли ће га заменити нешто боље по Русију, али нема везе. Москва одавно прижељкује крај НАТО, а шансе да се то и деси све су веће.
Енкориџ је такође показао да САД нису свемоћне, јер Трамп није могао да од Европе и Украјине добије оно што је хтео. У том случају, неуспех Вашингтона је био на штету Москве, али је чињеница да америчка моћ има границе у суштини добра ствар.
Ова два наравоученија показују све већу разноликост и поделе на Западу, што значи да преостало јединство мора да одржава политичким притиском и инерцијом институција. Русија би требало да развије мудрији и флексибилнији приступ западним земљама, који ће узети у обзир растуће разлике међу њима, а не да их третира као монолит.
Треће, Енкориџ представља нови модел модерне дипломатије, у којој су личности важније од институција а карактер од принципа.
Прошло је време "чаробних" договора, а џентлменски споразуми трају само док се не појави нови џентлмен, са другачијим приоритетима.
Оно што остаје је сталоженост и ослањање на сопствене способности, с пуним разумевањем свих ограничења. Русија је пре Енкориџа грешила што је на Трампа гледала као на спољашњег актера који је могао да из корена промени ситуацију. Он то није био, нити је могао да буде.
Ово разочарење нас је вратило у реалност да је реч о сукобу којем нико са стране не може да наметне крај. За ових годину дана од Аљаске, војни сукоб Русије са западом Европе развио је сопствени облик и независну логику. Унутар те логике, Русија мора да нађе начин да заврши овај сукоб и спречи следећи, без чекања магичних решења или великих договора с неким са стране, закључује Лукјанов.