Зашто је Путинов говор у Минхену значајан и након 16 година

Последњих дана пажњу светске јавности окупирала је безбедносна конференција које се, већ пуних шездесет година, традиционално одржава у Минхену. Налик на самите у Давосу или седнице Генералне скупштине Уједињених нација, она представља једну од платформи на којој светски лидери могу да се састану, размене ставове и чују мишљења својих колега који су у баварску престоницу дошли из најудаљенијих крајева света.

Да слушање и разумевање туђих порука, ипак, није свима јача страна, показали су западни лидери који су тој конференцији присуствовали 2007. године, када се на њој први пут обратио руски председник Владимир Путин.

У свом, сада већ историјском говору, руски лидер је нагласио да указао на многе безбедносне проблеме са којима се суочавала како Русија, тако и читав свет, са нагласком на агресивну и империјалистичку политику коју САД и њени савезници водили у постхладноратовском наслеђу.

Руски председник је том приликом нагласио да ширење НАТО-а представља опасност по европску безбедност.

"Ширење НАТО-а нема никакве везе са модернизацијом саме Алијансе, или са јачањем европске безбедности. Ситуација је потпуно супротна, пошто је реч о озбиљној провокацији која негативно утиче на међусобно поверење", рекао је Путин том приликом, алудирајући на чињеницу да је између 1999. и 2004. године чак 10 земаља Централне и Источне Европе приступило том савезу.

Ширење НАТО наставило се и у наредним годинама, па су том савезу 2009. године приступиле Хрватска и Албанија, 2017. Црна Гора а 2020. Северна Македонија. За Русију је још значајније било обећање које је НАТО 2008. године дао Грузији и Украјини, двема бившим совјетским републикама, да ће и оне једног дана моћи да постану чланице Северноатлантске алијансе.

Тежње САД и њених савезника са уведу Украјину у НАТО значајно су утицали на дешавања у тој земљи почетком 2014. године. Како је Путин рекао том приликом, Русија грађане Крима није бранила само од украјинских екстремиста и радикалних националиста, већ и од жеље НАТО земаља да своје трупе стационирају на Криму и у Севастопољу, традиционалном дому руске црноморске флоте.

Током свог говора у Минхену, Путин је нагласио и да (зло)употреба људских права не доприноси светској безбедности.

"Заштита људских права је изузетно важна, и ми то подржавамо. Али то не значи мешање у унутрашња питања других земља, а поготово не наметање режима који одређују како би те државе требало да се развијају. Очигледно је да то мешање не подстиче развој демократије, већ их чини зависним и економски и политички нестабилним", рекао је руски председник.

Примери таквог мешања у годинама након Путиновог говора постали су, нажалост, честа појава, пре свега у земљама Блиског Истока попут Либије, Сирије, Јемена, Туниса и Египта. Када је реч о држава које су прошле кроз "псеудодемократизацију", добро би било напоменути Украјину, која је 2014. године била жртва пуча подржаног са Запада. Јасно је да у таквим условима демократије није могла и не може да процвета.

У говору је било речи и о проблемима у разоружавању који су тад, као и сад, мучили светске лидере.

"Нико не осећа да ће их, попут неког каменог зида, међународно право заштитити. Наравно, таква политика подстиче трку у наоружању (...) Потенцијална опасност од дестабилизације међународних односа повезана је са стагнацијом у проблему разоружања".

Притиснута уза зид, Русија је у годинама након минхенског говора ипак била приморана да настави са развојем сопственог нуклеарног наоружања, укључујући ту ракете "сармат" и "циркон", као и подморнице "авангард".

"Нико није желео да нас слуша тад. Зато нас слушајте сад", рекао је Путин 2018. године, 11 година након свог историјског говора у Минхену. 

Путин је те 2007. године говорио и о опасности униполарног света.

"Сматрам да је униполарни модел не само неприхватљив, већ и немогућ у данашњем свету. Сам модел је мањкав јер у његовој основи нема и не може бити моралних основа за савремену цивилизацију. Нема разлога за сумњу да ће економски потенцијал нових центара глобалног економског раста неизбежно бити претворен у политички утицај и да ће он ојачати мултиполарност", рекао је руски председник.

Последњих 16 година карактерисао је успон нових центара моћи, који се по готово по правилу више не налазе на Западу. Кина, Индија, Индонезија, Бразил, Саудијска Арабија и Турска само су неке од земаља чији је глобални утицај у порасту, што ће наставити да буде случај и у будућности.

Руски председник је том приликом исказао наду да ће Русија и САД успети да пронађу заједнички језик и успоставе пријатељске односе.

 "Он (председник САД Џорџ Буш млађи) каже, 'Полазим од тога да САД  и Русија никада више неће бити непријатељи', и ја се слажем са њим", рекао је Путин том приликом. Те жеље су се, ипак, показале као наивне, пошто је Буш, као и његови наследници, показао да никада није био заинтересован за истински дијалог и сарадњу са Русијом.

Историја је показала да су многи страхови које је руски председник изнео у Минхену пре 16 година били оправдани, али и да на Западу очигледно нико није умео (или желео) да препозна значај његових речи. Било да је реч о грузијском покушају заузимања Јужне Осетије 2008, кијевском пучу из 2014. или последњим украјинским провокацијама које су довеле до Специјалне војне операције у фебруару 2022. године, јасно је да доносиоци одлука на Западу, а пре свега у Вашингтону, ни на тренутак нису стали и покушали да размисле о потенцијално разорним последицама сопствених акција.