Дмитриј Донски, војсковођа и владар који је у 14. веку ујединио Русију против стране најезде, поново стоји уз руску војску у потпуно новом сукобу, пише за РТ Интернешенел руски историчар Јевгениј Норин.
Свећа је тихо горела у крипти Архангелске саборне цркве у московском Кремљу. Председник Русије Владимир Путин стајао је крај отвореног саркофага од белог мермера, прекрстио се и погнуо главу. На мање од метар од њега налазио се древни руски владар, који се упокојио пре више од шест векова.
Неколико недеља раније, рестауратори су уклонили оштећени под на јужном зиду храма. Стара камена плоча којој је претило урушавање пажљиво је подигнута. Испод ње, под покровом, почивале су мошти књаза Дмитрија Донског, ратника којег је Православна црква прогласила свецем и заштитником Русије.
Патријарх московски и све Русије Кирил је 18. августа служио литургију над саркофагом. Честице моштију смештене су у ћивоте намењене верницима.
Један од тих ћивота нашао се 6. септембра на челу литије кроз Москву. Предвођени патријархом Кирилом, више од 100.000 верника прешло је пут од 6,5 километара од Храма Христа Спаса до Новодевичког манастира. Тако се Дмитриј Донски поново прошетао руском престоницом, више од шест векова после упокојења.
Велики књаз московски Дмитриј Иванович, познатији као Дмитриј Донски, је пример историјске личности коју добро знају сви земљаци, али мало ко од странаца. Значајна улога овог владара из 14. века у историји Русије призната је још за његовог живота, али је после смрти постепено постао и симбол борбе за слободу.
Данашња Русија поново говори језиком сувернитета, јединства и отпора спољашњем непријатељу – свега оног што се у народном памћењу везује за Дмитрија Донског. Отуд обретење његових моштију није могло да буде само црквени или археолошки догађај.
Да бисмо разумели улогу овог владара у руској историји, морамо да се вратимо на обале реке Дон, 8. септембра 1380. године.
Егзистенцијални непријатељ
У својој дугој и драматичној војној историји, Русија је имала много непријатеља. На врху тог списка нису ни Немци, ни Пољаци ни Турци, већ Златна Хорда, једна од велесила које су настале од царства Џингис-кана. Тих душмана, који су довели у питање сам опстанак руског народа, данас више нема на мапи.
Десет година после Џингисове смрти, 1237. године, Хорда је почела поход на запад и на том путу освојила тадашњу Русију. Тако је почео сукоб који ће трајати вековима.
Овде треба напоменути да су владари Хорде били потомци Џингис-кана, али су се "Монголи" у ствари састојали од разних степских народа, које су тадашњи Руси звали "Татари".
Вазалство степским освајачима значило је редован и тежак данак. Ако би Руси покушали да га избегну, стизале би казнене експедиције које би палиле све пред собом. Чиновници Хорде звани "даругачи" или "баскаци" били су одговорни за убирање данка. Као што то обично бива, злоупотребљавали су тај положај. Кад год би претерали, почела би буна, а после ње казнена експедиција.
Тајна монголског успеха била је у манипулацији руским кнежевинама. Пошто није било јединственог владара, Монголи су се нудили да решавају размирице међу кнезовима. Победници у интригама добијали би јарлик, односно повељу власти, у замену за обавезу да плаћају данак и помажу Монголима против побуњеника. Није случајно да се овај период зове "јарам", по опреми за теглећу марву.
Ово није могло да траје довека. Већ у 14. веку се Златна Хорда нашла у кризи. Канови су више ратовали једни против других него освајали суседе, а номадско царство је слабило.
Успон Москве
Руске кнежевине на западу међу првима су успеле да се ослободе монголског јарма, али су брзо пале под утицај или контролу других држава, попут Великог војводства Литваније. На истоку су, међутим, ствари ишле другачијим током.
У Москви 1325. године долази на власт Иван Калита. Његово презиме дословно значи "кеса новца", јер је била реч о бескрупулозном човеку који се "продао" Монголима као најлојалнији од свих кнезова и убедио их да му повере улогу сакупљача данка од целе Русије.
Калита је овим на себе навукао бруку, али је у замену добио моћ и новац, који је успео да нагомила користећи се разним триковима у вођењу рачуна. Када је умро 1340. године, Москва је била најбогатија и најмоћнија руска кнежевина.
Његови наследници – старији син Симеон, а потом млађи син Иван – нису били лукави попут оца, али су успели да сачувају његова достигнућа. Симеон и његови синови умрли су од куге. Наследио га је Иван II, који је преминуо у 33. години живота, претпоставља се од исте болести. Тако је 1359. године титула књаза московског званично прешла на његовог сина, деветогодишњег Дмитрија Ивановича.
Рођење легенде
Лик Дмитрија Донског умногоме је прекрила потоња легенда. Хроничари и летописци га описују као витеза и родољуба, мудрог и пуног врлина. Без сумње је био искрено побожан. Његов старатељ је био митрополит московски Алексеј, који је мудро водио кнежевину и одгајао младог наследника.
После очеве смрти, Дмитриј је ускочио у окрутни вртлог политике. Морао је у ходу да учи и самоконтролу и војне вештине. Са запада је притискала Литванија, са југоистока Хорда, а са свих страна друге кнежевине, пише Норин.
Млади кнез Дмитриј је водио преговоре са Хордом и низ кратких али оштрих ратова са Литванијом, као и чарки са другим кнезовима. После опсаде Твера, дугогодишњег такмаца Москве, Дмитриј је 1375. године приморао тамошњег кнеза Михаила да се прогласи за његовог "млађег брата" (тј. вазала). Кључна одредба споразума била је да Твер мора да стане на страну Москве у борби против Хорде. Прилика за то се указала убрзо потом.
Побуњени кнез
Златном Хордом је у то време владао кан Мухамед Булак, али је стварни владар био његов војвода Мамај. Иако га руско предање назива "кан Мамај", он је у стварио био беглербег, сива еминенција која је владала Хордом путем отрова, бодежа и интрига. Управо је Мамај 1363. дао повељу Дмитрију да влада Москвом.
Када је Дмитриј одбио да плати данак, то је био шокантан потез. Већина Руса је веровала да је Хорда непобедива. Онда је најмоћнији принц на истоку Русије рекао историјско "не" Мамају и сазвао сабор кнезова. Ово више није био изоловани устанак, већ побуна у име целе Русије. Иако га нису подржали сви кнезови, Москва је могла да рачуна на подршку широм руских земаља.
Рат је почео лоше. Омања руска војска ухваћена је на препад у логору поред реке Пјане, након чега је Хорда спалила Нижњи Новгород. Већ у следећем окршају, Дмитриј лично предводи руску војску и туче Хорду приликом преласка реке Воже.
Побуна Руса, за које се мислило да су одавно покорени, представљала је велики проблем за Мамаја. Упоредо с њом, суочавао се са побуном кана Токтамиша, штићеника моћног Тамерлана. Проблем је морао да се реши оштро и сурово. Мамај је лично покренуо казнену експедицију у лето 1380.
Припреме за бој
Видевши да има посла са озбиљном војском, Мамај је склопио споразум о савезништву са литванским војводом Јагелом. Кнез Олег од Рјазања је остао неутралан. Тај град је скупо платио цену отпора Хорди давне 1237. и остао је скоро опустошен, па потомци преживелих нису хтели да ризикују понављање историје.
Дмитриј је војску окупио у граду Коломни, југоисточно од Москве. С њим је била војска из Москве и Владимира, јединице из Новгорода и Пскова, као и војска његовог рођака из Серпухова. Упркос Олеговој неутралности, чете су стигле и из Рјазања, као и из Ростова, Нижњег Новгорода, Јарославља, Брјанска и Стародуба. Било је чак и мањих одреда из Литваније, које су предводили Јагелова полубраћа, војводе у егзилу.
Процењује се да је Дмитријева војска бројала око десет хиљада, што није мали број за Русију 14. века. Московски кнез је потом послао извиднице у степу. Један од њих, Василиј Тупик, успео је да се врати са заробљеним посилним Мамаја. Он му је дао информације о положајима и плановима Хорде, од таквог значаја да је име извиђача остало забележено у летописима.
Дмитриј није кренуо право на Мамаја, већ је изненада окренуо на запад. Тиме је створио илузију да ће напасти Јагелове Литванце, док се успут повезао са још неким четама које нису стигле на сабор у Коломну.
Јагело није био вољан да се сукоби са великом руском војском, па је зауставио своју. Када је сазнао да се Дмитријева војска окренула и кренула према Хорди, било је касно да их стигне. Јутром 8. септембра, Дмитријева војска је успешно прешла Дон, који их је делио од Мамајеве Хорде.
То је био ризичан потез, јер је значио да Руси немају где да се повуку у случају пораза. Али Дмитриј није хтео да се надмудрује са Мамајем, док му Јагело прети из позадине, а нико не зна шта смера Олег Рјазањски. Морао је да туче Мамаја на отвореном пољу, и то брзо.
Московски кнез је пажљиво испланирао битку. Монголи су традиционално рачунали на брзу, лаку коњицу. Зато је руска војска заузела положај где су јој бокове штитиле шуме, реке и литице, да избегне опкољавање. Најслабија карика је била лево крило, наслоњено на храстову шуму. Управо ту је Дмитриј сакрио своје изненађење: јединицу тешке коњице коју је предводио стари ратник Дмитриј Михаилович Волински, познатији као Боброк ("мали дабар").
Пре битке, кнез је дао детаљна упутства свим војводама. Онда је заменио оклоп са бојаром Михаилом Бренком, знајући да ће Хорда свим средствима да нападне "кнеза".
Куликово
Летописи кажу да је битка почела двобојем два борца. Са руске стране је то био Александар Пересвет, ратник из Брјанска који се пар година раније замонашио, али је од игумана добио благослов да иде у рат против Мамаја. Против њега је изјахао монголски ратник чије је име остало забележено као Чељубеј или Темир-Мурза.
Два борца су јуришала један на другог и оба погинула, пробијена копљима.
Мамај је одмах прешао у напад, рачунајући на бројчану премоћ. Хорда је у таласима кидисала на руске редове, час овде, час тамо, тражећи слабу тачку.
Дмитријева претходница се под налетима Хорде повукла ка главнини руске војске. Десно крило је одбило све нападе. Центар је издржао тешке ударе. Бренк је погинуо, али то није имало ефекта; сви су знали да је Дмитриј ту негде, да се бори с њима, али нису могли да га препознају у неукрашеном оклопу.
У највећој опасности је, очекивано, било лево крило. Његов заповедник је погинуо и одред је почео да се повлачи. Резерве су тек накратко стабилизовале ситуацију. Хорда је прегазила речицу Смолку и почела да притиска Русе. Чинило се да ће успети да пробије линију и са бока захвати центар.
У том тренутку је ударио Боброк.
Стари дабар је најпрецизније проценио прави тренутак, стигавши тачно када је непријатељ био уморан од дуге и тешке борбе али пре него што је руска одбрана попустила.
Свежа коњичка резерва је најстрашнија ствар на крају велике битке. Хорда није знала шта их је снашло. Под силином удара, Татари су почели да паниче. Сада је њихово десно крило почело да се распада, а Мамај није више имао резерви, јер је све раније послао у напад.
Почела је бежанија. Мамајеве ратнике је прогонио Дмитријев рођак, кнез Владимир од Серпухова, кажу неких 30 километара.
Руси су имали велике губитке. Данима је Дмитријева војска стајала "међу костима", купећи мртве и рањене, као и све оружје и опрему коју су могли да нађу. Сам Дмитриј је пронађен онесвешћен, међу рањеницима. Борио се на самој првој линији, са топузом у руци, и умало није платио победу животом. Летописци нису забележили како је рањен, али је пронађен управо на угроженом левом крилу.
Од тог тренутка, кнез Дмитриј од Москве постаће познат као Дмитриј Донски.
Дан и век после
Куликовска битка није била само војна победа, већ и психолошки тријумф. По први пут је једна руска војска победила Хорду на отвореном пољу, не кријући се иза зидина. И није тукла претходницу или извидницу, већ је потпуно уништила главну ордију непријатеља. Глас о томе убрзо се пронео свим руским земљама.
После Куликовске битке, Јагело је литванску војску тихо окренуо назад.
Руска борба за независност се није зауставила на томе. После пораза, Мамај је изгубио сукоб за контролу над Хордом од Токтамиша; побегао је на Крим, где је убијен. Токтамиш је две године касније успео да освоји Москву, приморавши руског кнеза да плати две године данка, али ништа више.
Монголски кан није ни покушао да именује новог владара Москве. Све се променило после Куликова. Идеја о независности и политичком јединству примила се код Руса, а на челу тог процеса стајала је Москва. Иако су Руси опет морали да плате данак, он је постајао све ређи, а успешне битке против Хорде све чешће.
Дмитриј Донски је преминуо 1389. године, летописи не кажу од чега. За њим је остао син Василиј, који је наставио његов рад. Моћна кнежевина је постала предводник уједињења Русије, уз идеју о јединственој држави која више никада неће пасти под јарам освајача.
Године 1395, војску кана Токтамиша је уништио Тамерлан — онај исти који ће 1402. доћи главе турском султану Бајазиту под Анкаром. До тада се у руским земљама већ појавила Задоншчина, епско сведочанство о Куликовском боју.
Русија је формално постала независна од Златне Хорде 1480. године, за владавине великог књаза Ивана Васиљевича III, који је први почео да се назива царем.
Коначну тачку на овај историјски сукоб ставила је императорка Катарина II, која је 1783. године Русији припојила Кримски канат, последњу територију Златне Хорде.