Источноевропске и балтичке земље често се чине као највећи хушкачи НАТО за рат против Русије, али управо оне имају највише разлога да то њега не дође, јер би се прве нашле на удару.
Русија с разлогом гледа на земље источне Европе као најратоборније у свом окружењу, пише Фјодор Лукјанов, истраживачки директор Валдај клуба и уредник часописа "Русија у глобалној политици".
Односи са непосредним суседима су иначе најтежи, јер више додирних тачака значи и више трења. У случају Русије, ту геополитичку логику подупире значајно историјско искуство са инвазијама, што значи да Москва традиционално настоји да јој најближи суседи не буду претња и да се понашају предвидиво. Ово се кроз историју остваривало на различите начине, од припајања до мање директних облика контроле.
Земље источне Европе су мале у поређењу са Русијом, па је њихова политика често била вођена страхом од њене величине, било то оправдано или не.
Акутна војно-политичка криза која је почела 2022. указује да стабилност између Русије и источне Европе не сме да се узима здраво за готово. Државе које су крајем 20. века ушле у НАТО сада воде најагресивнију политику према Москви. Пошто су њихови капацитети ограничени, све више се ослањају на међународне институције, попут Европске уније, да веће земље привуку на своје становиште. Најновији пример је реторика пољског шефа дипломатије Радослава Сикорског о Балтику и Калињинграду, наводи Лукјанов.
Милитаризација источне Европе је на неки начин наставак политике Запада из деведесетих, која почива на убеђењу да је ширење западних војних и политичких институција објективни историјски процес, те да ће ширење НАТО на исток само по себи створити безбедност, без потребе да се икада делује војно.
Ова претпоставка је пријала свима: нове чланице су НАТО сматрале гарантом сопствене безбедности, док старе чланице на западу Европе и у САД нису веровале да ће те гаранције икада морати да испуне. Нико није истински намеравао да ратује против Русије око земаља на њеној граници.
Без обзира на улогу коју је ширење НАТО имало у стварању предуслова за тренутни сукоб око Украјине, питање војних гаранција је сада прешло из домена теорије у праксу, наводи Лукјанов.
НАТО се нашао у суштинском проблему. С једне стране, не може да напусти своје уговорне обавезе, јер без њих постаје бесмислен. С друге стране, фамозни члан 5 Вашингтонског споразума је далеко мање аутоматски него што се претпоставља и не значи да све чланице блока морају да крену у рат.
Источноевропске владе свесне су ове недоречености. Немају поверења да ће веће силе да им притекну у помоћ, а историја им даје разлога за сумњу. Зато гурају и Русију и сопствене савезнике да заузму што тврђи став.
Ако би дошло до директног војног сукоба НАТО са Русијом, пита се Лукјанов, која би била улога источноевропских земаља у њему?
Највероватније би оне постале и бојно поље и претходница коју би друге западне силе послале на прву линију. Овакав аранжман веће делимично на делу у Украјини.
Западноевропске земље нису ни вољне ни спремне да саме ратују против Русије, али су далеко спремније да подрже друге који јесу. Украјина је, из сопствених разлога, прихватила ту улогу. За остатак источне Европе, ствари су мало компликованије.
Није овде реч о Балтичким државама, где због острашћености политичке реторике више нема говора о озбиљној дискусији, напомиње Лукјанов. Земље са старијом традицијом државности – Пољска, Чешка, Румунија – савршено добро могу да препознају опасност да их европски естаблишмент баци под аутобус војне ескалације, у служби сопствених циљева. Иако та спознаја често не утиче на реторику у јавности, у пракси њихово понашање одражава одређену дозу опреза.
Ово је посебно важно у тренутку када војне тензије расту. Ескалација коју спроводи кијевски режим отвара могућност за инциденте који би у сукоб директно увукли суседне државе. То би по источноевропске земље имало непосредне последице.
Русија је донедавно претпостављала да ће мирном решењу сукоба евентуално да допринесу веће европске земље, довољно самоуверене да не заснивају политику првенствено на русофобији. У случају отворене војне кризе, међутим, та логика би могла да се обрне: управо земље које највише страхују од неконтролисане ескалације имале би интерес да је спрече.
Источноевропске владе сада стоје пред парадоксом који се сваким даном заоштрава. Од Запада траже све јаче гаранције против Русије, а природан начин да их добију је да остатак Европе убеде како је "руска претња" неминовна и критична. Али што су у томе успешније, то су веће шансе да ће оне саме постати бојно поље.
Разум не побеђује увек у међународним односима, али то не значи да би Русија требало да отпише источноевропске земље као изгубљен случај. Јер управо државе најближе сукобу имају највише разлога да он не измакне контроли, пише Лукјанов.