Када је 4. октобра 1957. године свет чуо радио-сигнале Спутњика 1, почела је свемирска ера. Четири године касније, Јуриј Гагарин постао је први човек који је облетео Земљу.
Иза оба подвига стајао је исти човек. Није давао интервјуе, није било његових фотографија на насловним странама, нити је јавност знала ко управља најважнијим совјетским свемирским пројектима. Био је само – "главни конструктор".
Сергеј Павлович Корољов имао је живот необичан чак и за сурови 20. век. Као млад инжењер сањао је о ракетама и летовима изван Земље. Потом је, у време Стаљинових чистки, проглашен непријатељем државе и послат у Гулаг. Преживео је Колиму и затворске конструкторске бирое, да би касније предводио програм који је Совјетском Савезу донео неке од највећих технолошких победа.
Држава која је умало уништила Корољова на крају је своју моћ и престиж градила на његовом знању.
Од једрилица до ракета
Сергеј Корољов рођен је 12. јануара 1907. године у Житомиру, у тадашњем Руском царству, на простору данашње Украјине. После развода родитеља, део детињства провео је код бабе и деде, а потом у Одеси, где се изблиза упознао са авијацијом.
Летење га није привлачило само као авантура. Желeо је да разуме како летелица настаје, шта је држи у ваздуху и колико далеко човек може да помери њене границе. Још као младић учествовао је у изради једрилица, спајајући теоријско знање са практичним радом.
Студије је започео на Кијевском политехничком институту, а наставио у Московској вишој техничкој школи "Бауман", где му је један од професора био чувени конструктор авиона Андреј Тупољев.
Почетком 1930-их, Корољов се окренуо ракетној техници. Био је међу оснивачима московске Групе за проучавање реактивног кретања (ГИРД), мале заједнице инжењера и ентузијаста који су покушавали да докажу употребљивост ракета на течно гориво.
У то време, ракета способна да стигне до свемира још је деловала као далека, готово фантастична замисао. Требало је решити проблеме мотора, горива, стабилности, управљања и конструкције која ће издржати огромна оптерећења. Корољовљева посебна даровитост била је у томе што је све те проблеме умео да посматра као делове једног система.
Каријера му је брзо напредовала, док у лето 1938. године није ухапшен.
Инжењер на Колими
Совјетски Савез је тада био захваћен великим стаљинистичким чисткама. Војни команданти, научници, инжењери и обични грађани хапшени су на основу изнуђених признања, лажних оптужби и политичких обрачуна.
Корољов је оптужен за саботажу и учешће у "контрареволуционарној организацији". Током истраге био је изложен батинању и понижењу, а потом осуђен на дугогодишњу робију.
Послат је на Колиму, једно од најсуровијих подручја совјетског логорашког система, синоним за глад, хладноћу, болести и исцрпљујући рад. Тамо више није било важно шта затвореник зна или какве способности има. Једино питање било је да ли ће преживети.
Корољов је преживео, али са трајно нарушеним здрављем.
Касније је пребачен у такозвану "шарашку", затворени конструкторски биро у којем су ухапшени научници и инжењери радили на војним пројектима. Једно време поново се нашао у друштву Тупољева, који је такође био затвореник.
Био је то један од најмрачнијих парадокса совјетског система: држава је људе најпре проглашавала непријатељима, а затим их је приморавала да за њу пројектују авионе, моторе и оружје.
Корољов је пуштен 1944. године, али је потпуно рехабилитован тек 1957 – само неколико месеци пре лансирања Спутњика.
Р-7: од оружја до свемирског носача
После Другог светског рата Совјетски Савез је започео убрзани развој балистичких ракета. Корољов је најпре проучавао немачку ракету Фау-2 и радио на њеним совјетским наследницама, али се његов тим убрзо удаљио од немачких модела и почео да развија сопствена решења.
Године 1946. постављен је за главног конструктора балистичких ракета дугог домета. Најважнији резултат тог рада била је Р-7, прва совјетска интерконтинентална балистичка ракета. Као оружје, Р-7 је била сложена и непрактична. Захтевала је дуготрајне припреме и велика лансирна постројења. Као свемирски носач, међутим, показала се изузетно успешном.
Корољов је брзо схватио да ракета способна да пренесе бојеву главу на други континент може да понесе и сателит у орбиту. Успео је да за ту идеју придобије војни и политички врх, иако свемирска истраживања у почетку нису била приоритет државе.
Тако је 4. октобра 1957. у орбиту полетео Спутњик 1.
Била је то једноставна метална сфера са четири антене. Није носила велику научну лабораторију, али је њен радио-сигнал имао огроман значај: човек је први пут направио предмет који је постао вештачки сателит Земље.
У Сједињеним Државама уследио је шок. Спутњик је показао да Совјетски Савез поседује ракету способну да досегне орбиту, што је имало и очигледне војне последице. Свемирска трка више није била замисао из научнофантастичних романа, већ једно од главних попришта Хладног рата.
Док је свет говорио о совјетском тријумфу, име човека који је руководио програмом остало је тајна.
Од Лајке до Гагарина
Само месец дана после Спутњика, 3. новембра 1957, у свемир је послата Лајка, прва животиња која је кружила око Земље.
За њен повратак није постојала одговарајућа технологија. Њена судбина остала је једно од најтежих етичких питања ране космонаутике.
Корољовљев тим је убрзо остварио и прве успехе у истраживању Месеца. Сонда "Луна 2" постала је 1959. први објекат направљен људском руком који је стигао до другог небеског тела. Исте године "Луна 3" послала је прве снимке нама невидљиве стране Месеца.
Највећи изазов ипак је био лет човека у свемир.
Дванаестог априла 1961. године, са космодрома Бајконур полетео је "Восток 1", са Јуријем Гагарином у капсули. За 108 минута Гагарин је облетео Земљу и безбедно се вратио. Према плану мисије, катапултирао се из капсуле и спустио падобраном.
Човек је постао свемирски путник.
Слава је с правом припала Гагарину, младом пилоту који је прихватио огроман ризик и чији је осмех постао један од симбола 20. века. Иза њега су, међутим, стајале хиљаде конструктора, физичара, математичара, техничара и радника. На врху те пирамиде налазио се Корољов.
Уследили су нови подухвати. Валентина Терешкова постала је 1963. прва жена у свемиру, а Алексеј Леонов је 1965. извео прву шетњу човека у отвореном космосу. Совјетски Савез је тих година освајао једно космичко првенство за другим. Његов главни конструктор и даље није имао јавно лице.
Ко је био "главни конструктор"?
Унутар совјетског свемирског програма његов идентитет, наравно, није био непознат. Космонаути и најближи сарадници добро су знали ко је он и колики ауторитет има. Његово име било је скривено од јавности и страних обавештајних служби.
Совјетски медији нису славили појединца, већ државу и систем. Корољов је зато имао огроман утицај, али не и јавну славу.
Корољов није лично пројектовао сваки мотор, ракету и свемирску капсулу. Такви пројекти никада нису дело једног човека. Његова највећа способност била је у томе што је умео да окупи различите стручњаке, препозна пресудне проблеме и мноштво појединачних решења претвори у систем који функционише. Поред инжењерског знања, имао је снажан организациони таленат и способност да за своје пројекте добије подршку војске и државног врха.
Био је захтеван и често груб руководилац. Тешко је подносио кашњења и техничке неуспехе, а притисак којем је био изложен преносио је и на сараднике. Његов однос са конструктором ракетних мотора Валентином Глушком прерастао је у тежак професионални сукоб, који је касније утицао и на совјетски програм лета на Месец.
Корољов, дакле, није био безгрешни геније из легенде. Био је компликован човек, обликован и сопственом амбицијом и системом у којем је радио. Али је у пресудним тренуцима умео да од замисли направи остварив пројекат.
Неостварени сан о Месецу
После Гагариновог лета, Корољов је желео да Совјетски Савез начини и следећи велики корак, да пошаље човека на Месец. За такав подухват била је потребна много снажнија ракета. Тако је настао пројекат Н-1, совјетски одговор на амерички "Сатурн V".
Међутим, совјетски лунарни програм био је оптерећен поделама између конструкторских бироа, техничким проблемима, недовољним финансирањем и нејасном поделом одговорности. За разлику од америчког програма "Аполо", није постојала јединствена организација која би управљала читавим подухватом.
Корољов није дочекао ниједно лансирање Н-1.
Умро је 14. јануара 1966. године, само два дана после 59. рођендана. Примљен је на операцију због проблема са дебелим цревом, али се захват искомпликовао и његово срце није издржало. Године проведене у затвору и логору оставиле су тешке последице на његово здравље, мада за трагичан исход операције не постоји само један узрок.
После његове смрти Н-1 је четири пута лансирана и сва четири покушаја завршила су се неуспехом. Совјетски програм слетања на Месец на крају је угашен.
Немогуће је знати да ли би исход био другачији да је Корољов поживео. Извесно је, међутим, да је његовом смрћу совјетски свемирски програм изгубио човека који је имао довољно ауторитета да окупи супротстављене институције и усмери их ка заједничком циљу.
Постхумна слава
У историји освајања космоса, име Сергеја Корољова остаће уписано златним словима. Био је централна фигура екипе која је ракету из оружја претворила у средство за достизање космоса. Под његовим руководством лансирани су први вештачки сателит и први човек у орбити, а учињени су и први кораци у истраживању Месеца.
Тек после његове смрти совјетска јавност сазнала је ко је био човек иза Спутњика, Гагарина и највећих успеха ране космонаутике.
Приређена му је државна сахрана, а урна са његовим пепелом положена је у зид Кремља. Држава која га је некада прогласила непријатељем испратила га је као народног хероја.
Допринос Сергеја Корољова космонаутици није се завршио његовом смрћу. Под његовим руководством започет је развој свемирског брода "Сојуз", чије се новије верзије користе и данас, а ракете настале на основи Р-7 и данас припадају најдуговечнијим и најпоузданијим носачима у историји.