Договор о дизелу између Москве и Вашингтона уздрмао је геополитичку сцену, а сваки нови дан доноси свеже и неочекиване догађаје. Најупечатљивије је понашање Кијева. Упркос огромној зависности од Вашингтона, Владимир Зеленски је одлучио да се директно супротстави Доналду Трампу, заузимајући неуобичајено конфронтацијски став.
Неки прагматичнији политичар можда би прогласио мораторијум на нападе на руске нафтне рафинерије све до избора за Конгрес САД, поготово што Вашингтон није тражио никакве додатне уступке. Уместо тога, Зеленски је изабрао конфронтацију, створивши дипломатску кризу коју је сам изазвао. Сад остаје да се види да ли ће она прерасти у нешто озбиљније, пише за "Комерсант" Антон Гришанов, истраживач у Институту за савремене међународне односе Дипломатске академије руског Министарства спољних послова.
Односи између Кијева и Вашингтона су се и раније погоршавали – најпознатији пример је озлоглашени сукоб у Овалном кабинету – мада је тај раскол трајао свега неколико недеља. Лидери западноевропских земаља и "јастребови" у Конгресу тада су неуморно радили на санирању штете. Овога пута, међутим, околности су другачије.
Чини се да су европске чланице НАТО-а одустале од покушаја да придобију Трампа. Сенатор Линдзи Грејем више није на Капитол хилу, а Кит Келог – који је раније био наклоњен Кијеву – напустио је администрацију. Тиме је притисак на Трампа попустио, мада то никако не гарантује суштинску промену америчке политике, наводи Гришанов.
Као прво, споразум о дизелу није много допринео разјашњавању изгледа за мир, с обзиром на то да – према информацијама које су процуриле из Вашингтона – амерички званичници настављају да промовишу предлоге (укључујући замрзавање непријатељстава дуж постојећих линија фронта) које Москва сматра неприхватљивим.
Чак и ако Вашингтон успе да примора Кијев да се врати за преговарачки сто, нема гаранције да се договори постигнути у Енкориџу могу оживети. Трамп би, као што је то већ чинио у прошлости, врло лако могао да промени курс и окриви Русију за још један дипломатски ћорсокак. У међувремену, утицајне личности у његовој администрацији – посебно државни секретар Марко Рубио – остају дубоко скептичне према Москви, па њихово релативно ћутање не треба тумачити као пристајање.
Такође, нема много разлога за веровање да ће руски извоз дизела у САД брзо довести до пада цена горива или променити изборни пејзаж. Овај споразум је првенствено политички гест, осмишљен да увери Трампове присталице – које су све више разочаране – да њихов председник разуме њихове економске потешкоће и да покушава да пронађе излаз. Ипак, мало је вероватно да ће то спречити републиканце да изгубе контролу над Представничким домом. Исход у Сенату остаје неизвестан, а зависиће од бројних фактора, при чему су цене дизела само један од њих.
Конгрес под контролом демократа готово сигурно би ушао у сукоб са Белом кућом поводом Украјине, настојећи да очува америчку помоћ Кијеву, а не може се искључити ни могућност покретања новог поступка за опозив председника. Такав сукоб би могао да заокупи Трампову пажњу и препусти већу одговорност за спољну политику званичницима попут Рубија, чији су ставови према Русији знатно мање попустљиви.
Такође постоји могућност темељнијег преобликовања украјинског политичког пројекта, при чему би замена Зеленског – под спољним притиском – неким лидером прихватљивијим за Вашингтон могла помоћи у усклађивању америчких и западноевропских приступа; све озбиљнија криза управљања у Кијеву чини овај сценарио све вероватнијим.
Ништа од овога не умањује дипломатски успех Москве у постизању споразума о дизелу, којим је показано да је Вашингтон спреман да преговара директно са Русијом када то амерички интереси налажу, без обзира на противљење Кијева.
Међутим, овај дипломатски успех не би смео да доведе до опуштања, јер су суштинске противречности и даље нерешене, изгледи за трајно решење су неизвесни, а превише моћних интереса и даље иде у прилог продужавању сукоба.
Споразум о дизелу можда јесте променио тренутне политичке прорачуне, али није изменио суштинску динамику сукоба, упозорава Гришанов.