Брисел, лето 1958. Непознат човек прилази совјетским туристима у павиљону Светске изложбе и дискретно им нуди књигу на руском језику. Ко прихвати, одмах скида плаве платнене корице, дело дели на делове и странице скрива по џеповима, да би их што неприметније пренео преко границе.
Иза акције није стајао неки подземни ланац књижевних шверцера, него ЦИА. Књига је била "Доктор Живаго" Бориса Пастернака, писца који ће неколико месеци касније добити Нобелову награду и, под притиском сопствене државе, морати да је одбије.
Забрањен у сопственој земљи
Пастернак је рођен 1890. у Москви, у породици уметника: отац Леонид био је сликар, мајка Розалија пијанисткиња. Међу гостима породице били су, између осталих, Рајнер Марија Рилке и Сергеј Рахмањинов. Славу је стекао као песник, али ће га обележити роман који је писао читаву деценију, од 1945. до 1955. године.
"Доктор Живаго" прати лекара и песника Јурија Живага кроз револуцију, грађански рат и прве деценије совјетске власти. Пастернак није прихватао да књижевност мора да служи државној идеологији: револуцију је приказао из перспективе појединца, његове савести, љубави и личне трагедије.
За совјетски књижевни естаблишмент то је било довољно. Роман се није уклапао ни у захтеве социјалистичког реализма, ни у званичну слику историје. Кад је Пастернак 1956. предао рукопис редакцији часописа "Нови мир", одговор је био недвосмислен: дело не сме да буде објављено у СССР-у.
"Живаго" је већ био у иностранству. Рукопис је, наиме, стигао до Ђанђакома Фелтринелија, миланског издавача и члана Комунистичке партије Италије. Москва и италијански комунистички кругови притискали су га да одустане, али је он у новембру 1957. у Милану објавио италијанско издање "Доктора Живага". Роман је убрзо постао међународни књижевни догађај, а Фелтринелијева одлука показала је да издавачка слобода понекад бива јача од политичке припадности.
Док је књига освајала читаоце на Западу, у Вашингтону су јој наменили сасвим другу употребу.
Операција "AEDINOSAUR"
Јануара 1958. у седиште ЦИА стигао је тајни пакет: две ролне филма са фотографисаним страницама руског рукописа. Послала их је британска обавештајна служба, уз предлог да Американци организују тајно ширење романа иза Гвоздене завесе.
У Вашингтону је потенцијал књиге препознат одмах. У интерним меморандумима навођено је да би совјетски читаоци могли да се запитају зашто дело једног од највећих руских писаца није доступно у њиховој земљи, на њиховом језику. У једном од меморандума стоји и директнија порука: Пастернакова хуманистичка идеја — да свако има право на приватни живот и на поштовање као човек, без обзира на то колико је допринео држави — има велику идеолошку снагу. Забрањен у држави која је истицала своју културну супериорност, "Доктор Живаго" је био готово савршено пропагандно оружје.
Операција је добила кодно име AEDINOSAUR (префикс AE у шифрама ЦИА означавао је СССР). Уз помоћ холандске службе БВД, организовано је штампање у издавачкој кући Моутон у Хагу: хиљаду примерака на руском, без иједног трага ко их је штампао. У документацији је посебно наглашено да америчка улога мора да остане скривена.
"Град Божји" као тајна књижара
Брисел није изабран случајно. Светска изложба 1958. окупила је десетине земаља, а белгијске визе добило је око 16.000 совјетских грађана. Амерички павиљон био је превише очигледно место за такву акцију, па је пажња уперена на оближњи ватикански павиљон "Civitas Dei" ("Град Божји").
У њему су руски католички емигранти уредили малу библиотеку, иза завесе, недалеко од капеле тишине. Тамо су совјетским посетиоцима нуђени примерци Пастернаковог романа. Од хиљаду одштампаних књига, 365 је завршило у Бриселу; остале су распоређене у Вашингтон и европске канцеларије ЦИА.
Плаве платнене корице, забележено је, могле су се потом видети разбацане по изложбеном простору. У меморандуму од 10. септембра 1958. ЦИА је оценила да је тај део операције успешно завршен. Остала је, међутим, једна грешка: тајно издање није поштовало Фелтринелијева издавачка права. Када је сазнао да се његов бестселер штампа без његовог знања, Италијан је побеснео — а операција која је требало да остане скривена убрзо је изазвала и међународне полемике.
ЦИА није стала после Брисела. До јула 1959. припремљено је најмање 9.000 примерака минијатурног издања, штампаног у једном или два тома како би била лакша за скривање и преношење. Као издавач наведена је једна фиктивна француска кућа.
Око 7.000 примерака било је намењено совјетским грађанима и контактима у иностранству, а 2.000 учесницима Светског фестивала омладине и студената у Бечу, на који су дошли и млади из Совјетског Савеза и земаља источног блока. То је за ЦИА представљало још једну публику којој је забрањена књига била ускраћена.
Нобел који је изазвао буру
Шведска академија је 23. октобра 1958. објавила да је Нобелову награду за књижевност добио Борис Пастернак, "за значајно достигнуће у савременој лирској поезији и на пољу велике руске епске традиције". Формално, награда је додељена за целокупан опус, а не само за роман који у Совјетском Савезу нико није могао легално да прочита.
Пастернак је телеграмом захвалио и награду прихватио. У Москви је уследила бура. Штампа је покренула хајку: уместо књижевног признања, Нобел је приказиван као политичка провокација Запада, а писац као антисовјетски елемент. Дана 27. октобра искључен је из Савеза совјетских писаца; на састанку су се чули и захтеви да буде протеран из земље.
Два дана касније Пастернак је послао нови телеграм Шведској академији: узимајући у обзир значење које је награда добила у друштву којем припада, мора да је одбије. Британском новинару Хенрију Шапиру тврдио је да је одлуку донео сам, без консултација. У писму лидеру КПСС Никити Хрушчову, међутим, написао је да би одлазак из Русије за њега "био раван смрти".
Нобелова фондација га је, упркос свему, задржала у званичној евиденцији као добитника за 1958. годину.
Жена која је платила цену
Део приче о ЦИА, Нобелу и обрачуну са писцем је и личнија, трагична судбина Олге Ивинске, Пастернакове љубави, блиске сараднице и инспирације за лик Ларе.
Упознали су се 1946, када је она радила у редакцији једног књижевног часописа. Од тада до краја Пастернаковог живота била је уз њега; она је откуцала рукопис "Доктора Живага" и старала се о његовом чувању.
Да ли 1948. или 1949. године, Олга је ухапшена. Провела је неколико месеци у затвору Лубјанка, под испитивањем о Пастернаковим контактима и наводним везама са британском обавештајном службом. Била је трудна са Пастернаковим дететом, а у затвору је имала побачај. Осуђена је 1950. и упућена у радни логор, где је остала до смрти Ј.В. Стаљина 1953. године. Пастернак је све то време бринуо о њеној деци.
После Пастернакове смрти августа 1960, Ивинска је поново ухапшена, заједно са ћерком Ирином. У децембру је осуђена на осам година затвора, а Ирина на три. Оптужба се односила на новац који је из иностранства стизао у вези са ауторским правима Пастернакових дела. Суђење је обављено у тајности, а совјетска штампа о њему није писала.
Амнести интернешенел објавио је детаљну реконструкцију случаја већ 1961, а међународна кампања дала је резултата: Олга је пуштена 1964, после готово четири године.
Роман који је надживео све
Пастернак је умро 30. маја 1960. у Передељкину код Москве. Није дочекао ни да "Доктор Живаго" буде објављен у отаџбини, ни да лично преузме Нобелову награду.
Хрушчов, који је смењен 1964, прочитао је роман у пензији. По речима његовог сина Сергеја, тек тада је закључио да у њему нема ничег антисовјетског.
"Доктор Живаго" објављен је у Совјетском Савезу тек 1988, у часопису "Нови мир" — оном истом који је рукопис одбио више од три деценије раније. Било је то доба перестројке, када су се мењали односи према слободи изражавања. До тада је, управо захваљујући забрани, постао светски бестселер, а филм Дејвида Лина из 1965, са Омаром Шарифом у главној улози, освојио је и Оскара за најбољи филм.
Из докумената с којих је ЦИА скинула ознаку поверљивости тек 2014. године види се колико је америчка обавештајна служба била спремна да иде да би забрањена књига стигла до совјетских грађана. Циљ операције је био да се забрана "Доктора Живага" употреби као пропагандни аргумент против совјетског система, без много бриге за могуће последице по Пастернака или његову "Лару".
Борис Пастернак није био амерички агент, већ руски писац који је желео да његово дело читају у Русији, на руском језику. За њега је "Доктор Живаго" био покушај да се сачува човек — његова савест, љубав и право на приватни живот.
Чињеница да је "Доктор Живаго" преживео и забрану, и тајне операције, и политичке осуде и смрт свог аутора, да би остао запамћен као велико дело светске књижевности, показује да је Пастернак на крају био у праву.