Гагаринов пут до звезда: Први одлетео у свемир, а скончао у МИГ-у

Јуриј Гагарин био је први човек који је летео у свемир. Лет се догодио 12. априла 1961. године, када је Гагарин у летелици "Восток" обишао један круг око Земље. Његов лет трајао је тачно 108 минута.

Тиме је Совјетски Савез направио огроман искорак у трци у свемиру. Гагарин је постао интернационална звезда. Путовао је широм света - по Италији, Британији, Немачкој, Канади или Јапану, а додељена су му многа признања и одликовања, укључујући и почасно звање Хероја Совјетског Савеза, које се сматрало највећом почашћу у СССР-у.

Лет у "Востоку 1" био је једини Гагаринов лет у свемир. Гагарин је био резерва за лет "Сојуза 1", током кога је погинуо космонаут и његов блиски пријатељ Владимир Комаров.

После лета Гагарина, руководство СССР-а је забранило Гагарину да лети у свемир, плашећи се за његову безбедност. Ипак, он је погинуо приликом рутинског лета "мигом 15" крајем марта 1968. године, у 34. години живота.

Гагарин је рођен 9. марта, у селу Клушино надомак града Гжат, који је касније преименован у Гагарин.

У младости је радио као ливац у челичани, касније се пријавио у совјетско ваздухопловство и служио у ваздухопловној бази у мурманској области, надомак Норвешке.

У чин потпуковника совјетског ваздухопловства унапређен је 12. јуна 1962, а 6. новембра 1963. добио је чин пуковника. Постао је члан Врховног совјета 1962. године.

Гагарин је сахрањен у зиду Кремља на Црвеном тргу.

Трка у свемиру

Свемирска трка је данас готово заборављен појам. Трка у свемиру заснивала се на употреби балистичких ракета. Технолошка предност, демонстрирана достигнућима у свемирским летовима, сматрала се неопходним условом за безбедност земље и постала је важан део симболике и идеологије тог времена.

Свемирска трка довела је до пионирских лансирања вештачких сателита, слања првих роботских сонди на Месец, Венеру и Марс, до летова са људском посадом у ниској Земљиној орбити и, коначно, омогућила је лет човека на Месец.

Такмичење две суперсиле почело је тачно 30. јула 1955. године, када су поводом Међународне геофизичке године Сједињене Државе објавиле своју намеру да лансирају прве вештачке сателите. Свега четири дана касније, Совјетски Савез је саопштио да ће "у блиској будућности" сам лансирати сателит.

Такмичење је привукло посебну пажњу јавности на Западу када је наступио "Спутњик моменат": 4. октобра 1957. СССР је остварио своје прво успешно лансирање сателита. Потом је, 12. априла 1961, СССР послао Јурија Гагарина у свемир.

Позив председника Кенедија

Гагаринов лет у космос навео је 25. маја 1961. америчког председника Џона Кенедија да затражи од Конгреса да се посвети стварању услова за "слетање човека на Месец и његовом безбедном враћању на Земљу." Овај циљ требало је да буде остварен до краја деценије.

Слетање човека на Месец остварено је у јулу 1969, са летом "Апола 11", што неки сматрају "јединственим достигнућем, које је засенило сва совјетска". Међутим, такво мишљење остаје спорно.

Према другачијим мишљењима, лет првог човека у свемиру био је значајније достигнуће. СССР је остварио два лунарна програма са посадом, али није успео да слети на Месец. На крају су ови совјетски програми отказани, а Совјетски Савез се окренуо програму прве свемирске станице "Саљут".

У међувремену, САД су наставиле са истраживањем ванземаљских тела путем робота.

Период детанта у свемиру означио је споразум о сарадњи пројеката "Аполо" и "Сојуз" из априла 1972, што је резултирало сусретом посаде америчких астронаута са посадом совјетских космонаута у Земљиној орбити, у јулу 1975.

Такмичење је у то време постепено заменила сарадња.

"Човек у свемиру"

До пораста интересовања јавности за летове у свемир долази у октобру 1951. године, када је совјетски ракетни инжењер Михаил Тихонравов, у листу "Пионирскаја правда", објавио "Лет на Месец". У овом чланку Тихонравов описује међупланетарни свемирски брод, као и индустријске и технолошке услове за његово стварање.

Свој кратки чланак инжењер Тихонравов завршава предвиђањем будућности: "Нећемо дуго чекати. Можемо претпоставити да ће се смели сан Константина Циолковског остварити у наредних десет до 15 година."

Од марта 1952. године до априла 1954. године, амерички часопис "Колирс" објавио је серију од седам чланака под насловом "Човек ће ускоро освојити свемир", који веома детаљно описује планове Вернера фон Брауна за летове у свемир са људском посадом.

У марту 1955. анимирани филм у продукцији Дизнија "Човек у свемиру", емитован на америчкој телевизији, који је пратило око 40 милиона људи, обновио је ентузијазам јавности за свемирска путовања, не само у САД већ и у СССР-у.

Развој совјетске ракетне технологије

Развој ракета у Русији, на основу идеја руског научника Циолковског, почиње још 1921. године, када је Црвена армија формирала Лабораторију за гасну динамику динамику која се бавила истраживањем ракета. Истраживањем је руководио Николај Тихомиров.

Тихомиров је започео да проучава ракете још 1894. године, а године 1915. пријавио је патент за "самоходне ваздушне и површинске мине." Прво пробно испаљивање ракете на чврсто гориво у СССР-у изведено је 1928. године.

Даљи развој, током 30-их година прошлог века, спровела је Група за проучавање реактивног кретања (ГИРД), када су совјетски ракетни пионири Сергеј Корољов, Фридрих Зандер, Михаил Тихонравов и Леонид Душкин лансирали прву ракету на течно гориво.

Године 1933, оба конструкторска бироа су спојена у Реактивни научно-истраживачки институт, који је произвео је РП-318, први совјетски авион на млазни погон, као и ракете РС-82 и РС-132, које су касније постале основа за вишецевни ракетни бацач "каћуша".

Током 30-их година, совјетска ракетна технологија досегла је ниво који је био упоредив са немачком.

Вернер фон Браун и његов тим

Године 1944. Совјети су се заинтересовали за ракетни програм нацистичке Немачке.

Почетком 1945, тим совјетских ракетних стручњака послат је у Немачку да прикупи податке о немачкој ракетној технологији, коју су нацисти тајно развијали у Институту Рабе. Током 1946, Совјети ангажују више од 170 немачких ракетних стручњака, који дају значајан допринос развоју совјетске ракетне технике.

Међутим, после 1947. Совјети су веома мало користили немачке стручњаке. После 1947, њихов утицај на будући совјетски ракетни програм оцењује се као маргиналан, а сви немачки стручњаци су враћени у Немачку између 1951. и 1953.

Године 1947. Стаљин је наредио убрзање развоја интерконтиненталних балистичких ракета (ИЦБМ), како би се СССР супротставио америчкој нуклеарној претњи.

Током 1953, Корољов је добио зелено светло за развој ракете "Р-7 семјорка". Ракета је успешно тестирана 21. августа 1957. и постала је прва потпуно оперативна ракета на свету. Касније је ова ракета коришћена за лансирање првог сателита у свемир, а она остаје основа и за сва каснија лансирања совјетских летелица у свемир.

У Америци је ракетни пионир Роберт Годар патентирао ракете на течно гориво још 1914. године, али је у томе остао усамљен, а његове идеје су исмеване у "Њујорк тајмсу".

Сједињене Државе биле су једина од три велике силе из Другог светског рата која није имала сопствени ракетни програм, све до ангажовања Немца Фон Брауна и његових инжењера.

Иако су и Немци и Совјети експериментисали са ракетама на течно гориво још пре Другог светског рата, лансирање сателита и људи у свемир захтевало је развој већих балистичких пројектила. Основа за то у Америци постао је програм "Агрегат" - познатији као "фау 2" - нацистичког научника Вернера фон Брауна.

Иначе, ове ракете је нацистичка Немачка развијала због напада на савезнике током Другог светског рата.

Вернер фон Браун је током 50-их и 60-их година постао водећи ракетни инжењер Сједињених Држава.

САД су дошле у посед великог броја ракета "фау 2", а потом су, током операције "Спајалица", регрутовале Фон Брауна и већи део његовог инжењерског тима. Овај тим је од 1945. развијао прву америчку војну оперативну балистичку ракету средњег домета - ракету "редстон", која је остала основа за све касније америчке ракете.

Сасвим обичан Рус

У знак сећања на Гагаринов подвиг у Русији је 12. април проглашен за Дан космонаутике.

"Био сам дете," рекао је прошле године председник Руске Федерације Владимир Путин подсећајући се на Гагаринов чин. "Имао сам само девет година. Нисам у потпуности разумео шта се догађа, али видео сам да се десило нешто грандиозно."

"И то је заиста личило на Дан победе, јер је мени, тада још деветогодишњем дечаку, било јасно да се догодило нешто необично", додао је руски лидер.

Иначе, међу многим споменицима Гагарину, треба поменути и онај кога су 2021. поставиле власти Никарагве у Парку мира у Манагви. Једна биста Гагарину постоји у Ријеци, у Хрватској, једна се налази у Израелу, једна у Сан Марину и у Португалу…

Постоји и споменик Гагарину у граду Енглесу, у саратовској области у Русији, на месту где је 1961. слетео руски космонаут.

Године 2020. на српском језику је објављена аутобиографија Гагарина, која носи наслов "Пут до звезда", у којој можемо прочитати да је он себе сматрао сасвим обичним Русом.

"Породица у којој сам се родио", записао је Гагарин, "сасвим је обична породица, ни по чему различита од милиона других радничких породица у нашој социјалистичкој домовини. Моји родитељи су обични Руси…"

Ипак, како истиче физичар Слободан Бубњевић са Института за физику у Београду: "Ми данас ни после шест деценија још нисмо свесни колико је значајан Гагаринов лет у свемир. То је чин којим је цивилизација први пут искорачила изван своје планете. Он је људима отворио врата непознатог света."