"Калашњиков" - најбоље стрељачко оружје свих времена
Године 1949, одлуком Савета министара СССР-а, почела је масовна производња аутоматске пушке "калашњиков" за потребе совјетских оружаних снага.
АК-47 је недуго затим постала главна јуришна пушка Совјетске армије, коју су касније усвојиле и друге државе Варшавског уговора. Према нужно непрецизним и непотпуним проценама стручњака, до почетка 1996. године у свету је произведено између 70 и 100 милиона аутоматских пушака "калашњиков", што је више од било које друге пушке у људској историји.
Оружје је широм света постало прави симбол револуције у тако удаљеним земљама као што су Вијетнам, Конго или Колумбија. Застава Мозамбика има симбол АК-47 са причвршћеним бајонетом, што симболише одбрану и будност. Репутацију "пушке револуције" АК-47 дугује својим изванредним особинама и својој сразмерно ниској цени.
Пушка "калашњиков" је ускоро препозната као "изум века". Ову оцену је дао француски лист "Либерасион", који је саставио листу "изузетних изума 20. века", стављајући изум Михаила Калашњикова изнад аспирина и атомске бомбе.
Председник Руске Федерације Владимир Путин 2007. године издвојио је "калашњиков" као "симбол креативног генија руског народа."
Од џунгле до пустиње
"Калашњиков" је релативно јефтин за производњу, кратак и лаган за ношење, једноставан за употребу, са малим трзајем. Такође, може се похвалити легендарном поузданошћу у тешким временским условима, у распону од џунгли Југоисточне Азије, преко пустиња Блиског истока, све до субполарних подручја, како на екстремној хладноћи, тако и на жестокој врућини.
Пушка "калашњиков" захтева релативно мало одржавања. Ово произлази из конструкције његовог гасног клипа и широких размака између покретних делова, који помажу да се спречи заглављивање. Модификовани АК-47 се и данас производе у многим земљама широм света.
Иначе, ова пушка је произвођена и у Југославији, за потребе Југословенске народне армије. Технологију производње "калашњикова", Ирак је добио од Југославије, која никада није имала званичну лиценцу за производњу овог оружја. "Ирачка аутоматска пушка је фактички пиратска копија пиратске копије", рекао је руски експерт за оружје Владимир Онокој.
Пушка "калашњиков" се и данас производи у САД, где се њеном производњом бави на десетине фирми. Према речима Онокоја, на територији САД се производе неке од најбољих и неке од најгорих варијанти ове аутоматске пушке.
Првобитно су се производњом "калашњикова" у САД бавиле мале радионице, које су правиле солидно, али скупо оружје. С временом, број произвођача је постајао већи, па су се на америчком тржишту појавиле и неке од најгорих копија "калашњикова" на свету.
Један од произвођача у САД била је компанија "Интер ордненс". Њене пушке имале су делове који сами испадају, искривљене цеви, затвараче који се распадају... Још један неодговоран произвођач била је компанија "Сентјури армс". Како додаје Онокој: "За њене АК кажу да су 'два у једном': и аутоматска пушка и ручна бомба. Од обичне бомбе разликују се по томе што могу да експлодирају у сваком тренутку”, каже руски стручњак.
Ипак, прво место међу лошим копијама заузео је пакистански АК.
Како закључује Онокој: "Аутоматска пушка 'калашњиков' није само оружје. Она често одражава историју земље у којој се производи, историју војних конфликата и њене индустрије."
Ригорозни тестови које је положио "калашњиков"
Историјат ове пушке почиње у мају 1945, на крају Другог светског рата, када је Главна артиљеријска управа Оружаних снага СССР-а расписала конкурс за аутоматску пушку. Пројектни задатак, веома прецизно и детаљно описан, носио је ознаку "ТТТ бр. 3131-45".
Пројекат јуришне пушке "Михтим", намењен овом конкурсу, израђен је у фабрици у граду Ковров, према замисли младог инжењера Калашњикова. На овом конкурсу су учествовала и много славнија конструкторска имена: Дегтарјев, Шпагин, Судајев, Берјозин, Горјунов, Бладимиров... Али, после неколико поправки, на њему је победио модел који је понудио Калашњиков.
Сама пушка је била веома ригорозно тестирана: на тачност гађања, ефикасност и поузданост при испаљивању, а оцењивана је и економичност производње, сложеност конструкције, трошење материјала, лакоћа тактичке примене, нишањење, приступачност регулатора и механизма за окидање, лакоћа у раду, безбедност, као и ергономија током дуже употребе у трупи или кориштење резервног алата и прибора.
Провере нису вршене на нивоу вода или одељења, већ на нивоу пука, који је случајно изабран у Московској области. Пук је испитивао оружје у свим могућим и замисливим условима: у касарни, на логоровању, у борбеним дејствима и на маневрима.
Завршни тестови обухватали су испитивања издржљивости и поузданости, који су укључивали и потапање аутомата у воду, у блато, у песак, гажење возилом или бацање с висине.
Сама пушка је представљала својеврсну сензацију: "Након испаљених 13.350 метака није било никаквих кварова ни застоја на оружју. Број застоја био је 0,045 одсто, односно једанаест пута мањи од дозвољеног минимума."
Пастир са Алтаја
Занимљиво је да је конструктор Михаил Калашњиков заправо био самоук. Рођен је у једном селу на Алтају и имао је само четири разреда школе. Почео је прилично скромно, као радник на железници. Током Великог отаџбинског рата, био је командир тенка. У октобру 1941. тешко је рањен и послат је са фронта кући.
Са 23 године, наставља да ради у Московском авијацијском институту, где је произвео велик број иновација за тенкове, авионе, бродове и хеликоптере, укључујући и механизам који је бројао испаљена зрна.
Иначе, "калашњиков" није прва пушка коју је он конструисао. Свој први модел је направио у месту Матај, на једном железничком депоу, а овај примерак је сместа послат у Самарканд, на проверу стручњацима из Главне артиљеријске управе.
О том првом моделу је касније говорио прослављени совјетски конструктор Дегтарјов: "Наравно, као борбени примерак он је био, благо речено, груб, али као оружје направљено од комада гвожђа, такорећи у штали, на мене је оставило утисак."
Совјетски Савез је Калашњикову доделио Стаљинову награду, Црвену звезду и Орден Лењина.
О Михаилу Калашњикову, "скромном пастиру с Алтаја", снимљено је неколико документарних и један целовечерњи играни филм, а написано је мноштво књига и студија. Објавио је три књиге мемоарске прозе и постао је члан Савеза писаца Русије.
Године 1999. он је добио чин генерал-лајтнанта у војсци Руске Федерације. Калашњиков је умро као народни херој 2013. године, у својој 94. години.
Калашњиков је одбијао кривицу коју су му неки приписивали због огромног броја убијених његовом пушком. На овакве примедбе обично је одговарао да је оружје развио за одбрану, а не за напад.
На питање новинара како може да спава ноћу, једном је рекао: "Спавам добро. Криви су политичари зато што нису постигли споразум и зато што су прибегавали насиљу."
