На данашњи дан, 18. јуна 1974. године умро је Георгиј Жуков, совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза и министар одбране Совјетског Савеза од 1955. до 1957. године.
Маршал Георгиј Жуков припада реду највећих руских војсковођа, попут генерала Суворова и Кутузова.
Жукову припадају највеће заслуге за совјетску победу над нацистичком Немачком. Битка за Москву, одбрана и пробијање нацистичке блокаде Лењинграда, велика Стаљинградска битка и заузимање Берлина, само су неке од грандиозних победа совјетских војника у Другом светском рату којима је командовао маршал Жуков.
Источни фронт био је највеће и најкрвавије бојиште Другог светског рата, које је укључивало више копнених битака него сви остали фронтови Другог светског рата узети заједно. Црвена армија је немачким оружаним снагама нанела око 75 одсто укупних губитака: тројица од четворице немачких војника изгубила су живот у борбама са Црвеном армијом.
Врхунац животне путање Жукова било је то што је пред њим, 8. маја 1945. у 22:43 (9. маја у 00:43 по московском времену), у Карлсхорсту (Берлин), немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел потписао безусловну капитулацију трупа нацистичке Немачке, чиме је окончан Други светски рат.
Маршал Жуков је 24. јуна 1945. године, на Црвеном тргу у Москви, командовао првом Парадом победе после пораза нацистичке Немачке.
Жуков је четири пута проглашаван за Хероја Совјетског Савеза, а због његовог доприноса победи у Великом отаџбинском рату народ га је прозвао "маршалом Победе".
Успон Жукова, Битка на Халкин Голу
Почетак Жукова је био скроман: он је био син сиромашног сељака из Калушке области, у централном делу Русије, који је учио за крзнарског мајстора.
Жуков је мобилисан 7. (20.) августа 1915, у армију царске Русије. Током Првог светског рата, два пута је одликован Крстом Светог Георгија и унапређен у чин подофицира "за исказану храброст у борби." После Октобарске револуције, добровољно ступа у Црвену амрију.
Тридесетих година прошлог века залагао се за брзу модернизацију Црвене армије и за што масовније коришћење оклопних јединица. Жуков је предвиђао да ће тенкови у будућим ратовима имати одлучујућу улогу.
Ускоро је добио прилику да у животу провери своје теорије. На позив Стаљина, 1938. године, преузео је команду над Првом совјетско-монголском армијском групом.
Овај необјављени и слабо познати рат Совјета и Монгола са Јапанцима, који је трајао од 1938. до 1939, започео је као опипавање мишића, да би убрзо потом ескалирао, када су Јапанци започели напредовање кроз Монголију са у оно време импозантним снагама од 80.000 војника, 180 тенкова и 450 борбених авиона.
Уследила је одлучујућа Битка на Халкин Голу, за коју се Жуков дуго и пажљиво припремао, претходно гомилајући оклопне снаге. За Совјетски Савез, Халкин Гол је означио стварни почетак Другог светског рата.
У овој бици показало се и да је доба коњице заувек прошло и да је Жуков био у праву, мада су Пољаци те исте године, током нацистичке инвазије на Пољску, на коњима јуришали на немачке тенкове.
Ова победа над Јапанцима донела је Жукову звање Хероја Совјетског Савеза.
Херојски дани одбране отаџбине
Године 1941, Жуков је командовао Западним фронтом. Те исте, 1941. године, морао је лично аутомобилом да сакупља војнике како би организовао одбрану Москве.
Под његовим командом совјетске трупе нанеле су први велики и жестоки пораз нацистима, одбацивши их 200 километара од Москве.
Историчар Олег Јежов наводи да је тих дана Стаљин Жукову поставио питање: "Реците ми, искрено, можемо ли да задржимо Москву?". Жуков је касније забележио да то није могао поуздано да зна, али да није могао да одговори другачије, осим: "Задржаћемо, друже Стаљине."
Историчар Анатолиј Коломијцев примећује да је Жуков стално ишао на критичне секторе фронта, тамо где је било најтеже и где је био потребан управо такав човек. "Не само што је био талентован војсковођа, био је и веома захтеван. Нису војници узалуд говорили: Тамо где је Жуков, тамо је и победа", записао је Коломијцев.
Западни историчари су на Жукова често гледали малициозно, са потцењивањем, оптужујући га, између осталог, да је био "груб", "немилосрдан" и да није штедео своје војнике.
На оптужбе о "претераној суровости Жукова", руски историчари су одговарали чињеницама: да су губици, тамо где је он преузео командовање, преполовљени.
Носилац 67 ордена и медаља
Током Великог отаџбинског рата обављао је дужности начелника совјетског Генералштаба, команданта фронта, члана Штаба Врховне команде и заменика врховног команданта Оружаних снага СССР-а. У послератном периоду служио је као врховни командант Копнене војске, командовао је Одеским, а затим и Уралским војним округом.
Маршал Жуков добио је укупно 67 ордена и медаља, почев од Првог светског рата, у царској армији.
Четврти пут је звање Хероја Совјетског Савеза добио после рата, као министар одбране.
У октобру 1957, на почетку "ере дестаљинизације", Хрушчов га је сменио са дужности министра одбране и протерао из Централног комитета, под оптужбом да је против њега припремао војни удар.
После оставке Хрушчова 1964. године, 8. маја 1965. Жуков је поново позван у Кремаљску палату конгреса, на свечани састанак посвећен 20. годишњици Победе, што је означило његову политичку рехабилитацију. Појаву Жукова присутни су поздравили аплаузом и овацијама.
Умро је 18. јуна 1974, у Москви, где је и сахрањен, са свим војним почастима.