Стратешки ракетоносац Ту-160: Бели лабудови – господари руског неба

Почетак развоја Ту-160 датира још из времена Хладног рата, тачније 1967. године и покушаја Совјетског Савеза да конструише суперсонични бомбардер способан за кретање брзином од три маха, који би парирао тада актуелном прототипу америчког авиона ХБ-70. Међутим, попут супарничког пројекта из САД, ова замисао никада није реализована, па је 1972. године дошло до промене захтева и одлучено је да треба дизајнирати летелицу са променљивом геометријом крила и максималном брзином од око два маха.

Било је предвиђено да нови авион својим карактеристикама постане еквивалент америчком стратешком бомбардеру Б-1 "лансер", а у том периоду појавила су се три конкурента: "сухој" Т-4, "мјасичев" М-18 и "Тупољевљев" прототип инспирисан путничким Ту-144. Трећи ваздухоплов је 1973. године изабран као "победнички" након чега је компанија "Тупољев" наставила да га развија, што је резултирало настанком Ту-160 који је први пут полетео 1981. године.

"Бели лабудови" званично су уведени у оперативну употребу 1987. године и до данас их је произведено 36 у свим варијантама, а њих 16 активно је у склопу Ратног ваздухопловства Руске Федерације.

Ту-160 - симбол руске моћи

Порекло надимка Ту-160 потиче од његове високе маневарске способности, "анти флеш" беле боје за заштиту од топлотног зрачења и упечатљиве конструкције састављене од крила и трупа, интегрисаних у једноделну конфигурацију са ниским радарским одразом.

Дужина стратешког ракетоносца је 54,1 метара, висина 13,1 м, а распон крила се креће између 35,6 м у скупљеном положају под углом од 65 степени и 55,7 м у раширеном положају под углом од 20 степени.

Променљива геометрија крила авиону омогућава летове на малим висинама у режиму праћења рељефа и побољшавају његове перформансе како при подзвучним, тако и при суперсоничним брзинама. Осим крила, Ту-160 поседује и покретне хоризонталне и вертикалне репне површине, које додатно доприносе маневарским способностима.

Погон "белог лабуда" заснива се на четири двопроточна турбомлазна мотора са допунским сагоревањем НК-321 "самара", смештених у две моторске гондоле испод непокретних делова крила. Сваки од њих може остварити максимални потисак од 25.000 кг и опремљен је сопственим агрегатом за покретање.

Захваљујући оваквом погону, Ту-160 има могућност крстарења брзином од 960 км/х и летења највећом брзином од 2.200 км/х (око два маха) на висини од 12.000 метара.

Тежина празног бомбардера је 110.000 кг, док максимална полетна маса износи око 275.000 кг, што га уз претходно наведене димензије и брзину кретања чини највећим борбеним и уједно суперсоничним авионом на свету.

Посада је смештена у предњем делу трупа и чине је два пилота, нишанџија односно навигатор и оператор средстава за самозаштиту и противелектронска дејства. Сваки од њих задатке обавља из засебног седишта са системом вертикалног катапултирања, које функционише на свим висинама и при свакој брзини, али и када је летелица паркирана.

Управљање стратешким ракетоносцем врши се пилотском палицом путем система електричне команде лета (fly-by-wire), а командна табла је компјутеризована, па се сви неопходни подаци приказују на електро-механичким показивачима и мониторима.

Када је реч о авионици важно је истаћи да Ту-160 поседује два главна радарска система: "обзор-к" који укључује радар за осматрање, идентификацију, односно праћење циљева у ваздуху и на земљи, као и оптичко-телевизијски нишан; и радар за осматрање, то јест праћење терена "сопка".

Поред њих у склопу авионике интегрисана су и средства за навигацију, самозаштиту, електронске противмере и аутоматско управљање, што омогућава употребу овог авиона дању и ноћу у свим временским условима и географским областима. Интерна и екстерна комуникација врши се путем вишеканалног система отпорног на ометање.

Капацитет резервоара горива "белог лабуда" је око 16.000 кг, а бомбардер је опремљен и сондом за допуњавање горива током лета, смештеној у носу трупа испред пилотске кабине. Захваљујући стајном трапу који се састоји од носне ноге са два точка и две главне ноге са по шест точкова, овај ваздухоплов може користити и писте које нису ојачане.

Борбена способност „белог лабуда“

Поред импресивних димензија, маневарске способности и авионике, Ту-160 се може похвалити и богатим арсеналом наоружања, ког чине крстареће или хиперсоничне балистичке ракете, смештене у два одељка са лансерима унутар трупа.

Уколико се ради о крстарећим ракетама дугог домета, стратешки ракетоносац може носити шест Х-55, односно три у сваком одељку. Процењује се да је домет ових пројектила, који поседују могућност ношења нуклеарне бојеве главе јачине од 200 до 500 килотона, између 2.500 и 3.000 километара.

У другом случају, авион може носити 12 (по шест у сваком одељку), хиперсоничних ракета кратког домета Х-15, опремљених системом инерцијалног навођења, чија је примарна намена дејство по бродовима и радарским системима. Њихов домет је око 200 километара и такође имају могућност ношења нуклеарне бојеве главе, јачине до 300 килотона. Осим наведених ракета, у одељке за наоружање могу бити смештене и авио бомбе различитих врста, укупне тежине до 40 тона, уколико потребе мисије то налажу.

Основна намена Ту-160 је дејство нуклеарним и конвенционалним оружјем по кључним циљевима и објектима противника, у удаљеним областима дубоко иза непријатељских линија. Стога, имајући у виду сво описано наоружање, уз максимални долет од 12.300 км, плафон лета од 16.000 м, максимални борбени радијус од 7.300 км и аутономију лета од 15 сати, може се закључити да је овај бомбардер и више него способан за такве задатке.

У обављању борбених дужности велику улогу има и горепоменути комплекс за самозаштиту "бајкал", који служи за откривање и препознавање различитих врста радара и система ПВО, као и њихово касније ометање, односно заваравање мамцима. "Бајкал" чине осматрачка средства за претрагу инфрацрвеног зрачења уграђена у задњем делу трупа, диспенсери инфрацрвених мамаца смештени у репу авиона и средства за ометање радио комуникације.

Прва борбена употреба "белог лабуда" забележена је у новембру 2015. године, када су заједно са стратешким бомбардерима Ту-95, дејствовали крстарећим ракетама Х-55 по положајима Исламске државе и других терористичких група у Алепу и Идлибу, у Сирији. Поред Сиријског грађанског рата, Ту-160 је у више наврата извршавао задатке у склопу Специјалне војне операције, такође у садејству са авионима Ту-95.

Модернизација и планови за будућност

Иако су први примерци Ту-160 произведени пре више од 40 година, ове летелице и даље представљају понос руског ваздухопловства, а како се чини то ће остати и у наредним годинама. Наиме, тренутно се одвија процес модернизације стратешких ракетоносаца Ту-160, како би се довели на ниво Ту-160М који подразумева нови систем управљања, систем за комуникацију, рачунар са дигиталним показивачима,  радарски систем НВ-70М и унапређен погон са моторима НК-32-02.

У пакет модернизације улази и савремени навигацијски комплекс који подразумева инерцијалну, сателитску и астро навигацију. Уз све наведено бомбардери ће бити опремљени технологијом за одбијање радарских таласа, Доплеровим радаром и новим системом за самозаштиту и противелектронска дејства.

Унапређен је и начин навођења крстарећих ракета и авио-бомби, а претпоставља се да Ту-160М осим стандардног наоружања, поседује могућност ношења две хиперсоничне ракете дугог домета Х-90 и има повећан долет од 14.000 км.

Такође, у плану је и производња најсавременије модернизоване варијанте Ту-160М2 о којој још не постоје поуздане информације. Поред поменуте две, постоји још седам предложених варијанти ових авиона и то: Ту-160В који користи течни водоник као гориво, Ту-160 НК-74 са већим долетом, Ту-160П (Ту-161) верзија ловца/пресретача дугог долета, Ту-160ПП са опремом за електронско ратовање и ометање, Ту-160Р стратешки извиђачки авион, Ту-160СК предвиђен за лансирање сателита као део система "бурлак" и Ту-170 ракетоносац искључиво конвенционалног наоружања.

Упркос критикама о застарелости појединих Ту-160, описани процес модернизације и чињеница да су Ваздушно-космичке снаге РФ са Удружењем за производњу ваздухоплова из Казања склопиле договор о набавци још 10 стратешких бомардера, ипак сведоче у прилог томе да ће "бели лабудови" још дуго летети светским небом.