Како су Лењин и бољшевици сукобили нове руске регионе с Украјином још пре сто година
Када су се Доњецка и Луганска народна република и Запорошка и Херсонска област придружили Русији у септембру ове године, колективни Запад је покушао да то представи као издајнички акт сецесије од матичне државе. Таквим објашњењем, међутим, сакривена је чињеница да је уједињењу претходила вековна борба многобројних становника региона за њихово људско право да се сматрају Русима.
У фебруару 2015. године посланици парламента самопроглашене Доњецке Народне Републике (ДНР) потписали су меморандум којим проглашавају континуитет своје државности од републике Доњецк – Криви Рог (Доњецко-криворожске републике), једног од бројних ентитета насталих током грађанског рата у Русији. Ова квазидржава коју су створили бољшевици 1918. године, и која је тежила да постане део Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР), обухватала је не само Донбас већ и Запорошку и Херсонску област.
"Време све враћа на своје место. Данас руски Донбас обнавља изгубљене везе са Русијом и успоставља нове", написао је Денис Пушилин, шеф ДНР, непосредно пре почетка руске војне операције.
Новинар рођен у Одеси, стручњак за Русију и бивши Совјетски Савез Александар Непогодин истражује кратку историју Републике Доњецк – Криви Рог и објашњава зашто су становници Донбаса желели да живе у саставу Русије и пре 100 година.
Украјина као раскрсница цивилизација
Године 1999. познати руски географ и теоретичар Владимир Кагански написао је опсежан чланак "Украјина: географија и судбина земље", где је прогнозирао неизбежну трансформацију Украјине која ће зависити од Русије. Закључио је да би њено самоопредељење неизбежно било антируско, наводећи као један од главних разлога "растегљиве границе" земље. Максимално, границе би се протезале до јужних руских градова Вороњеж и Ставропољ, или би обухватале само десну обалу Дњепра, или чак само Галицију.
"Украјина дели простор бившег СССР-а на засебне, географски одвојене блокове, и повезује три блока (Белорусија и Балтичке државе – Молдавија – Кавказ). Украјина је једина алтернатива Русији као центру садашње Заједнице независних држава и читавог постсовјетског простора. То је једини начин да се потенцијално заобиђе Русија – главни антируски бастион и (истовремено) главни партнер Русије у уређењу овог простора", пише Кагански.
Другим речима, Украјина је раскрсница где цивилизацијска граница дели земљу отприлике напола. То је махом последица историјског формирања Украјине јер је цела њена територија некада била део других, сада суседних држава, као и независних кнежевина. Представљала је језгро не само Кијевске Русије већ и Велике кнежевине Литваније. Штавише, региони у данашњој Украјини први пут су уједињени тек после Другог светског рата. Тек тада настају многи градови и индустријске зоне као делови јединственог совјетског простора.
По распаду СССР-а, када је Украјина постала независна, њене власти су морале да уједине регионе који су се разликовали у погледу културе, етничког састава и вере. Ипак, наранџаста револуција 2004, а потом и Евромајдан 2014. показали су да је земља остала подељена на макрорегије. После свргавања председника Виктора Јануковича избили су антимајдански протести у југоисточним регионима руског говорног подручја, чије границе одговарају историјској територији Новорусије. Каснији покушај украјинских власти да спроведу радикалну промену у културној и језичкој политици довео је до губитка Крима и оружаног сукоба у Донбасу.
Данашњи Доњецк, Луганск, Запорошка и Херсонска област чине историјску територију Новорусије. Припојени су Руском царству као резултат руско-турских ратова у другој половини 18. века. Новоруска губернија (касније названа Новоруска област) први пут се појавила као административна јединица 1760-их година.
После Октобарске револуције 1917. бољшевици су већину земаља Новорусије укључили у Украјинску ССР, а израз "Новорусија" је био забрањен. Али и међу бољшевицима било је озбиљних неслагања око територијалног уређења Совјетске Украјине јер су неки региони, од којих је већина ушла у састав Русије 2022. године, већ гравитирали РСФСР-у.
Доњецк – регион који прави проблеме Украјини
Од 25. априла до 6. маја 1917. године у Харкову одржан је Први конгрес совјета Доњецко-криворожске области. У то време Доњецка област већ je била проблематична за Украјину. Економски је била повезана с великоруским језгром, снабдевајући га углавном угљем и другим минералима. Становништво је било мешовито, махом су то били бивши сељаци који су дошли из централне Русије да раде у фабрикама. Од 51.000 бољшевика који су живели на територији модерне Украјине пре Мајданске револуције, 31.000 је било у басену Доњецк – Криви Рог, и још 5.000 на Криму.
Чињеница је да се пре револуције Доњецки угљени басен налазио у два административна региона: Харковској губернији и Донској козачкој области. После Фебруарске револуције 1917. године украјинска Рада укључила је Харковску област у аутономну Украјину, прогласивши независност 25. јануара 1918. године.
Међутим, моћ Раде се никада није проширила на територију Донбаса. У децембру 1917. у Харкову је проглашено стварање Украјинске ССР.
Истовремено одреди донских козака атамана Алексеја Каледина ушли су на територију Донбаса, укључујући и Харковску губернију, али су их црвеногардејци у јануару–фебруару 1918. поразили. Такође, у Брест Литовску Немачко царство је признало Централну раду Украјине и с њом потписало мировни споразум према којем су Немци и Аустријанци могли да уведу своје трупе на територију Украјине "да би одржавали ред". Почела је аустро-немачка окупација.
Према Брест-литовском уговору, бољшевици нису имали право да се мешају у догађаје у Украјини. Међутим, радници Донбаса нису хтели да се повинују украјинским националистима или Немцима.
Проглашење Доњецке републике
Као одговор, 12. фебруара 1918. године, на Четвртом обласном конгресу совјета радничких депутата Доњецког и Криворожског басена одржаном у Харкову, проглашена је Доњецка република, и наглашено је да је у саставу Русије. Главни идеолог тог потеза био је Федор Сергејев, звани Друг Артјом.
Иако су иницијативе за уједињење угљеног басена Доњецка и Кривог Рога у једну административну и економску структуру постојале почетком 20. века, оне су одбачене на нивоу владе. Међутим, после Октобарске револуције 1917. године покрет за отцепљење у Донбасу јача, упркос томе што Владимир Лењин инсистирао да Украјина буде уједињена.
Најинтригантније је питање територије републике Доњецк – Криви Рог, чије границе, као што је био случај с већином краткотрајних "држава" које су настале током грађанског рата, нису биле јасно разграничене. Међутим, Друг Артјом више пута је инсистирао да она обухвата оно што ће бити данашња Доњецка, Луганска, Дњепропетровска и Запорошка област. Харков је пак изабран за седиште владе Доњецко-криворожске републике.
Треба имати на уму и да је, према Брест-литовском уговору, Украјинска Народна Република (УНР) прекинула учешће у Првом светском рату и обећана јој је војна помоћ да ослободи територију од совјетских руских трупа. Република Доњецк – Криви Рог тако је осуђена на пропаст јер се подразумевано да је део УНР. Совјетска Русија је 3. марта пак потписала сопствени споразум из Брест-Литовска са централним силама, чиме су потврђене границе УНР утврђене "украјинским" уговором из Брест-Литовска.
Република Доњецк – Криви Рог није била независна држава и у суштини је подносила извештаје двема владама, влади Совјетске Русије и Централном извршном комитету Украјине. Међутим, потреба за доношењем брзих одлука у борби против контрареволуције довела је до тога да успостави сопствени генералштаб да координира састав Црвене гарде активне у Донбасу.
Руководство Доњецка почетком марта позива на мобилизацију, и придружује се војној унији јужних совјетских република у циљу заједничке борбе против немачке окупације.
Други свеукрајински конгрес совјета у Јекатеринославу (данашњи Дњепар) потом је одлучио да уједини све квазидржаве на украјинској територији у Украјинску Народну Републику Совјета. Ово је заправо значило крај Републике Доњецк – Криви Рог.
Донбас је за Украјину велика индустријска електрана
У почетку, руска централна влада је била за независну Доњецко-криворожску Совјетску Републику, за коју се надала да ће спречити Немце и Аустријанце да напредују на ту територију. Само неколико дана касније Лењин је променио курс. У писму тадашњем привременом комесару за област Украјине Сергеју Орџоникидзеу 14. фебруара 1918. Лењин је написао: "Непосредна евакуација жита и метала на исток, стварање побуњеничких група, успостављање јединственог фронта одбране од Крима до Велике Русије и одлучно и безусловно реструктурирање наших снага у Украјини на украјински начин – то су задаци."
"Што се тиче Доњецке републике, реците нашим друговима... да, колико год да покушавају да издвоје свој регион од Украјине, она ће ипак, на основу географије [секретара унутрашњих послова УНР Владимира] Виниченка, бити укључена у Украјину, а Немци ће покушати да га освоје. С обзиром на то, било би апсолутно смешно да Доњецка република одбије да се придружи јединственом фронту одбране заједно са остатком Украјине", писао је Лењин.
Према Лењиновом плану, висок проценат бољшевика у Донбасу (60 одсто њиховог укупног броја у Украјини) служио је и као катализатор за борбу против Немаца, а касније и као главни спроводилац бољшевичке политике у целој Украјини.
На крају, на седници Централног комитета Руске комунистичке партије (бољшевика) одржаној 15. марта 1918. одлучено је да се Доњецки басен сматра делом Украјине. То, међутим, није спасило Донбас од немачке окупације у априлу-мају 1918.
Црвена армија је поново заузела Донбас у зиму 1918–1919, али совјетско руководство није успоставило Републику Доњецк – Криви Рог, већ је задржало регион унутар Совјетске Украјине као кључну пролетерску противтежу претежно сељачком украјинском становништву.
До 1920. Совјетска Украјина је садржала цео Донбас и луку Таганрог на Азовском мору. Једини разлог за давање Донбаса Украјини био је његов статус велике индустријске електране на југу Русије. Да је остала у Руској Совјетској Федеративној Социјалистичкој Републици, Украјинска Совјетска Социјалистичка Република била би готово искључиво аграрна регија без значајног пролетерског становништва.
У то време бољшевици су били суздржани према ратарима, посебно добростојећим. Спајање Донбаса са Украјином био је покушај да се у новонасталој републици створи лојална класа.
Године 1925. мањи део Донбаса са градовима Шахти и Каменск, као и Таганрог враћени су РСФСР-у и успостављена је садашња руско-украјинска граница. Међутим, већи део Донбаса, укључујући велике градове Јузовку (Доњецк) и Луганск, остао је у саставу Украјинске ССР да би могао да има бар неку индустријску производњу. На крају, бољшевици су спојили области рударства у Донбасу прво у Доњецку губернију, а затим у Стаљински регион, који се касније поделио на Доњецку и Луганску област.
