Близина фронта и чињеница да са Луганском народном републиком (ЛНР) дели границу дужине око 100 километара, учинила је да регион Вороњеж, смештен на југу Русије, буде сведок, учесник и неодвојиви део слике сукоба у Украјини.
Вороњеж је у неколико наврата био мета терористичких акција украјинских диверзантских група, град који се нашао на путу недавног "Вагнеровог" похода на Москву, регион који је примио хиљаде избеглица и исто толико своје омладине послао на прву линију фронта.
У свему овоме важна улога припала је и Вороњешкој митрополији Руске православне цркве која је остала верна историјској мисији - да дели судбину свог народа.
У разговору за "Новости", протојереј Андреј Скакалин, секретар митрополије, каже да је Руска православна црква увек стајала уз свој народ.
"Заштита отаџбине одувек је била света дужност сваког човека. Русија није започела рат. Она га завршава", каже протојереј Скакалин.
Када је у питању хуманитарни рад, у Вороњешкој области данас постоји више од 90 центара привременог боравка за људе који долазе из Доњецка, Луганска и са других територија.
"Они су смештени у одмаралишта, лечилишта... У сваком центру постоји свештеник који служи и пружа духовну подршку, помаже код израде докумената и добијања материјалне помоћи. У храм Андреја Првозваног и Тихоно-ануфријефску породицу свакодневно са подручја целог региона пристиже помоћ за избеглице. Такође, сваки храм у Вороњешкој области сакупља хуманитарну помоћ и допрема је у складишта. Волонтери одлазе у Маријупољ или тамо где је то неопходно, посећују војне болнице, брину о рањеницима, спремају храну", објашњава Скакалин.
Наводи да је за православну омладину која одлази на фронт одговоран отац Николај Лешћењук, који се и сам недавно вратио из Волновахе.
"Наши свештеници иду на терен, скупљају неопходну помоћ, возе је тамо, деле људима, и поново се враћају. Има свештеника који су стално на фронту и они раде преко синодалног одељења. То је друга историја", истиче протојереј и додаје да је митрополит ставропољски на челу синодалног одељења где свештеници служе на фронту.
Они путују и пастирски се старају о ратницима, исповедају, причешћују, призивају борце да не губе људскост. Скакалин наводи да свештеници иду свуда, не само у војне јединице. Помоћ је неопходна и младићима који се враћају са фронта и њиховим породицама.
"Ако се човек суочава са тим да долази последњи дан, он почиње да размишља о смислу живота, о томе шта се дешава. И зато су многи почели да се обраћају Богу. Ми посећујемо војну болницу и тамо комуницирамо са рањеницима који су се вратили са ратишта. Они сведоче о томе шта се тамо дешава. Они обављају своју војну обавезу. Они виде смрт. Они виде смрт пријатеља и сами се налазе у болницама, јер су рањени. Последњи пут кад сам разговарао са момцима, рекли су ми да се са друге стране све мање чује украјинска реч, веома ретко. Углавном су то најамници из 50 држава који ратују за новац", каже протојереј.
На питање шта парохијанима каже када га питају који је смисао овог сукоба каже да их "упути да погледају како се у Украјини прогања свештенство, шта се дешава са Кијевско-печерском лавром".
"Ако видимо које су то силе зла, онда је јасно да смо ми на страни правде и да је Бог заиста са нама. Пре него што се придруже војсци на фронту, добровољци из Вороњежа долазе у храм да се исповеде и причесте. У рату нема неверника", напомиње Скакалин.
Недавно се на вест да су ухапсили митрополита Павла УПЦ, један украјински војник пред камерама запитао "Зашто онда ја ратујем?", а протојереј каже "дај Боже да многи од њих почну да постављају себи таква питања, са ким и за чије интересе ратују".
"Погледајте шта се тамо дешава. Старци и баке стоје и моле се у Лаври, а око њих играју неки надасве необични људи. Они себе не сматрају православцима. Недавно је приказан интервју где човек говори да је протестант и да га баш брига шта се ту дешава. То што се тамо дешава је безбожништво. Прво су Лавру хтели да претворе у музеј, а сада планирају да је дају у надлежност константинопољском патријарху. То је скрнављење. Јер Кијев је мајка руских градова. Лавра је прва породица, манастир који су основали наши руски светитељи. И поделе на Русе и Украјинце никад није било. У нашој области живи много оних који су се још за време СССР декларисали као Украјинци, али они су исти као и ми. Исти руски људи", додаје протојереј.
Наводи да не постоји комуникација са архијерејима УПЦ и монаштвом Кијевско-печерске лавре јер они нису учествовали у раду Архијерејског сабора.
"Они не могу да прате рад Сабора чак ни онлајн, као што је то било у време ковида. Све телефоне им прислушкују и ми не можемо да их зовемо. Украјинска православна црква је део православне цркве Московског патријархата, њен нераскидив део иако ужива широку аутономију. Митрополит кијевски је стални члан Синода РПЦ."
Истиче да се "рат води на духовном пољу" и пита се "за које вредности они тамо ратују?".
"За ЛГБТ, за Параде поноса? Код нас у Русији, хвала богу, све то је забрањено. Прошле године је наш председник потписао изванредан Указ о заштити духовних вредности. И уопште у нашем Уставу све пише. Брак између мушкарца и жене. То су наше људске вредности. Ми знамо за које вредности се боримо", јасан је Скакалин.
Оцењује да "никада није било лаких времена, већ да су за верујуће људе увек била тешка времена".
"Христос је говорио: 'Мене су прогањали и вас ће прогањати, мене свет није волео и вас неће волети', И данас свет је подељен на два духовна пола, онај који чува духовне вредности, и онај који их поништава. Увек је било тешко, а сада нарочито", закључује протојереј Скакалин.