Донским степама драгим и љубљеним: На небеском ауто-путу од Москве до Крима

Ћутим док небеским ауто-путем од Москве преко Ростова на Дону ка Симферопољу на Криму поред мене промичу километри. На стотине и хиљаде њих у дугом низу који води право у бескрај.

Сваки тек прође поред мене и не каже ми ни слово.

Одавно не гледам које је доба дана или ноћи, не тиче ме се ни грмљавина далеко иза хоризонта, према истоку, Волги и Сибиру, и једна пламена муња што се грана према западу.

Испод облака видим беле брезе. И, пожелим да себи ишчупам срце и да га оставим под једном од њих у гробу изнад којег ће бити само крст од две беле брезове гране и изнад бескрајно плаво руско небо.  И струк сувог пелина, или макар босиока и три груменчића тамјана које ће једном, некад, неко, сигурно донети и оставити. Или, макар, да се свакој белој брези поклоним до црне земље, да је упитам за име, или за неког незнаног козака што је једном под њом лежао и, можда, и данас под њом и остао. И, само док се окренем, оне нестају, и оне и бели облаци, остане јутро пуно светлости, росе и лепота, бескрајне као и небо изнад.

На небеском ауто-путу од Москве ка Криму и бескрају, беле брезе у шумама испод подсећају ме на моје брезе, тамо у завичају. Оне што су са мном плакале једном кад ми је било тешко и што су се много пута са мном смејале.

Руске брезе су чаробне. И облаци. У свакој брези испод широког плавог неба је комад руске душе и парче руског бескраја. У свакој крошњи игра се по једно сунце.

Горе, на небеском ауто-путу мислим како бих само волео да једном залутам у те бескрајне шуме, да данима, по ваздан, само лежим, гледам у небо и бројим беле облаке. И да се једном сит изразговарам са брезама. Да их питам где је почетак и где је крај тих бескрајних белих шума. И шта је горе изнад њих, и шта је доле испод њих. Где су гнезда сибирских птица? Има ли их и на облацима, колико их је у крошњама бреза? Где су гробови руских козака, где кости њихових коња и сабље јунака? Колико је костију белих и светлих остало по тим светим шумама?

Је ли горе изнад њих, лакше срести Њега, и познати га, и задржати га у срцу кад остане празно?

Јер, где би Он на другом месту и био, него тамо где је лепо. Међу белим брезама, где је све недирнуто, и чисто, и лепо, и нестварно.

Ноћас сам у Москви сањао Григорија Мелехова и Аксињу. Дошао ја на Дон а они ме дочекали. Дон бистар и велики, наднео се црни облак од Вешенске станице, или отуд од Чира, а њих двоје ходају по води и зову и мене. Закићени степским пелином, а пелин се размирисао у степи иза њих. Дува ветар са истока, сладуњав и млак, ломи степске травке док му се оне клањају до црне донске земљице. Поклоне се и више се и не подигну.

Моја драга, љубљена степа.

Читаве ноћи сањам Григорија и Аксињу. Њих двоје узели ме за руке и ходамо по води.

А Дон бистар и велики. У њему се огледају беле брезе и облаци што ходају по небесима.

После у неком козачком селу, у дрвеној кући шарених исперважених прозора једемо лубенице из туршије са медом од пелина и смејемо се.

На небеском ауто-путу од Москве до Крима поред мене промиче Русија сва од белих бреза.

Зашто ме душа боли за сваком брезом и сваким белим облаком који нестане за хоризонтом а ја не стигнем да га загрлим. И за сваком брезом која ће умрети а ја нећу стићи да је видим.

Све чешће идем путевима које сам давно сањао. Тако Бог одредио. Све сам их негде видео и свима сам давно ходао. Гледао сунце и беле птице како како лете према Ростову и Азовском мору. Јесу ли то птице из мојих снова? Оне исте?

И је ли Дон исти онај, још од оног дана када сам горе, у завичају, међу брезама и маглом први пут угледао Аксињу? И после је више нисам заборавио.

Шта ли ће ми рећи кад јој данас дођем? Хоће ли ме познати? Хоће ли се сетити?

Небеским ауто - путем од Москве до Симферопоља на Криму поред мене јашу козаци. Као лавина без почетка и краја. Исуканим сабљама витлају поред глава коња који лете искежених зуба а између предњих ногу сакупља им се крвава пена. Крвава пена.

Осећам мирис степе и коњског зноја, и пелина у коме се купа сунце.

Дође ми у главу како сам једном, комад те исте степе, читавог дана тражио по Пештеру и нисам га нашао. Недостајале су беле брезе и мирис пелина.

Откуда је степа тако дубоко закапана у мојој души? Дубоко копам, најдубље до сада, а одговора нема.

Можда одговор нађем на Дону? Или на Криму, у Севастопољу славном, међу гробовима стотинама хиљада руских војника на Братском гробљу? А можда га и не нађем? Широки су путеви Господњи и његова сила. И несхватљиви.

Ћутим на небеском ауто-путу од Москве ка Ростову на Дону и Симферопољу. Гуше ме сузе.

Не може човек побећи од себе и свог усуда. Где год пошао све своје носиш са собом.

Знам да ћу у степи иза Ростова ако до њега икад дођем оставити део себе. Колики? Ко зна! Можда све што имам. И срце и душу.

А шта ће бити кад се вратим, ако тамо где сам пошао икада стигнем? Шта ћу понети отуда? Две беле брезе и један облак? Или срце пуно мириса пелина и туге? Или радости и светлости?

Господ Боже колико волим ову земљу.

Хоћу ли икада престати да сањам степу? Хоћу ли једном моћи да је истерам из главе? А шта ће ми после душа ако у њој не буде више степе и не буде козака и белих брезових бескрајних шума? И не буде те бескрајне чисте лепоте?

Широки су путеви Господњи! Ко ће сагледати њихову ширину и дубину? Ко ће сагледати донске степе и схватити радост и тугу њихових пространстава? Има ли смисла тражити им почетак и крај? И описивати им лепоту и величину?

Лепоту и величину донских степа драгих!

И Русије драге и љубљене. 

(Забележено августа 2018. године у авиону од Москве до Симферопоља на Криму)