Први септембар, почетак школске године и Дан знања. За разлику од многих других земаља, у Русији је 1. септембар прави празник: пре почетка првог часа, цела школа се окупи испред зграде на свечани догађај, где директор поздравља ученике, свира музика, деца се не одвајају једни од других након летњег распуста.
Тако је било и 1. септембра 2004. године, али не и у Беслану, градићу у Северној Осетији, где се пре 19 година догодио један од најстрашнијих терористичких напада.
Прве незваничне информације да се спрема терористички напад на школу појавиле су се 31. августа. Али нико није имао тачну информацију где и када ће се десити, као и ко га спрема. Касније се испоставило да су групу нападача чинили терористи са војним искуством. Већина нападача су били познати полицији од раније, док је вођа банде Руслан Хучбаров био на потерници због убиства. У нападу не Беслан су укупно учествовале 32 особе.
Зашто баш школа?
Русија, почев од 90-их година прошлог века, води жестоку борбу са тероризмом. Две чеченске антитерористичке операције, које су биле предузете како би се сачувао суверенитет и територијални интегритет земље, су однеле многе животе. Изузетно крвава је била друга операција, када су на Кавказ масовно стизали терористи са Блиског Истока који су имали само један циљ – да посеју хаос и рат по целој Русији.
Напад на породилиште у Буђоновску 1995, напад на град Кизљар 1996, екплозије у зградама у Каспијску (1995) и Бујнакску (1999), терористички напад на пијаци у Владикавказу (1999), дигнуте у ваздух зграде у Москви (1999) – ови, као и многи други терористички напади су уздрмали Русију и однели стотине живота.
Пре напада на школу у Беслану највећи напад се догодио 2002. године у Москви, када је 40 терориста упало у позориште на Дубровке, где су три дана држали таоце и претили да ће убити све присутне. Три дана су трајали преговори пре него што су специјалне јединице кренуле у акцију. Тада је погинуло 130 људи, а више стотина је рањено.
Циљ терориста није био само да уплаше јавност, већ и да натерају власти Русије да капитулирају иако је тада већ била завршена друга чеченска антитерористичка операција. Први терористички напади су сејали хаос и страх. Људи, који су до скоро живели у једној од најбезбеднијих земаља нису били спремни да се суоче са скоро свакодневним нападима и губитку најближих.
Освета за ликвидацију
Међутим, Руси су се доста брзо ујединили. Терористички напад на позориште у Москви је био последња кап, која је прелила чашу. Пре тога део јавности није схватао, зашто се држава бори и троши толике ресурсе на борбу против тероризма на Кавказу. Након 26. октобра 2002. људи су рекли доста. Врх државе је добио пуну подршку народа да елиминише све терористе. Страх се претворио у бес и жељу да се напади што пре окончају.
То је био главни разлог из ког су се терористи одлучили да нападну школу. Било им је потребно да Русију и Русе врате у стање сталног страха за свој живот и безбедност. Почетком XXI века већина познатих терориста су били ликвидирани, страно финансирање се смањивало, а руска војска и обавештајне службе су радиле све боље и прецизније. Терористи су схватали да им време истиче.
Први септембар 2004, 9:05
Тог 1. септембра ништа није слутило да нешто може да пође по злу. Али по злу је пошло све. Рано ујутру камион ГАЗ-66, пун терориста стигао је у Беслан и одмах кренуо ка школи.
Свечани почетак школске године прекинули су аутоматски рафали. Један од родитеља одмах је убијен, што је показало озбиљност намера терориста. Сви људи, који су у том моменту били на тргу, а то су родитељи, наставници и ђаци, потерани су у зграду. Терористи су заробили укупно 1.128 људи, укључујући и децу, и држали таоце у школској сали три дана без хране и воде.
Терористи су већину талаца затворили у школској спортској сали, која је одмах била минирана. Постављено је 15 повезаних импровизованих експлозивних направа. Десетак талаца је стрељано да би се остали застрашили.
Настао је општи хаос. Људи нису знали шта да раде. Родитељи, рођаци и пријатељи заробљених у паници су прилазили школи, сметали полицији, неки су се наоружавали и хтели лично да се обрачунају са терористима. Локални полицајци су покушали да помогну, али без успеха. Нико није знао шта да ради јер се Русија до тада није суочавала са терористичким нападима на школе.
Да би ослободили таоце, у Беслан су одмах биле послате јединице Центра за посебне намене ФСБ Русије и формиран је оперативни штаб. Почели су да се праве спискови људи које су терористи држали као таоце. Међутим, прићи школи није било могуће. Двориште је било као на длану, што су терористи користили како би отварали ватру на свакога ко је покушао да приђе.
Терористи прво нису постављали никакве захтеве, али су касније рекли да желе да виде председника Северне Осетије Александра Дзасохова, председника Ингушетије Мурата Зјазикова и председника Истраживачког института за ургентну дечју хирургију и трауматологију др Леонида Рошаља. Затим су поставили нове захтеве. Један од њих је да се не искључују комуникације и струја, иначе ће отворити ватру, а други је политички захтев једног од вођа терориста Шамила Басајева за признање независности такозване Ичкерије (Чеченије).
Два и по дана саветник председника Руске Федерације Асламбек Аслаханов, представници власти, дечји лекар Леонид Рошаљ и јавне личности покушавали су да успоставе контакт, али нису успели да се договоре око предаје лекова таоцима, воде и хране. О пуштању деце терористи нису хтели ни да разговарају.
Међутим, 2. септембра десило се чудо: терористи су пристали да у школску зграду пусте бившег председника Ингушетије Руслана Аушева, са којим је касније изашло 26 талаца.
То што су деца успела да напусте зграду није поправило ситуацију у школи. Таоцима нису давали храну и воду, нису их пуштали у тоалет. Смрад се осећао по целој школи а људи су били принуђени да пију сопствену мокраћу. Школа је била претворена у тврђаву. Мушкарце су натерали да забарикадирају зграду, након чега су били стрељани, а њихова тела бачена кроз прозор.
Трећег дана ситуација је постала критична. Услед дехидрације, таоци су били исцрпљени. Неки су били без свести. Сваким сатом број умрлих је растао. Главне снаге специјалних јединица "Алфа" и "Вимпел" су се спремале за јуриш. Сви су разумели да ће јуриш изазвати нове жртве, али није се више могло чекати јер у том случају нико не би преживео.
Непредвиђени јуриш
Преговарачи су успели да се договоре са терористима да спасиоци из Министарства за ванредне ситуације покупе лешеве бачене кроз прозор. Док су спасиоци утоваривали тела, у згради су се догодиле две експлозије. Импровизоване експлозивне направе које су терористи донели у школу, су се саме активирале. Управо те две експлозије су су убиле и повредиле стотине људи. Таоци, који су још могли да се крећу, почели су да беже из школе, не обазирући се на рафалну паљбу терориста.
Наоружано локално становништво је појурило ка школи, што је допринело само још већем хаосу. Специјалцима је било потребно неко време да стигну до школе, уклоне цивиле и започну јуриш. Неколико минута након почетка јуриша избио је пожар који је додатно погоршао ситуацију.
Пристигли борци "Алфе" и "Вимпела" преузели су целу операцију. Специјалне јединице нису могле да делују како налажу обука и инструкције, јер су терористи били окружени великим бројем жена и деце и пуцали на свакога ко се креће.
Многи таоци су касније рекли да су неки од официра погинули штитећи људе, покривајући их својим телима.
Током ове борбе, преостала деца су изведена из запаљене зграде. Након што су сви таоци напустили објекат, специјалци су кренули у лов на терористе. Од 32 нападача ликвидиран је 31. Једини преживели је био Нурпаша Кулајев, који је након првих експлозија искочио кроз прозор, али је био ухапшен и потом осуђен на доживотну робију. Вође терориста који су планирали ову акцију: Аслан Масхадов и Шамил Басајев, Абу Дзеит и Магомед Хашијев, су били касније ликвидирани.
Последице
Резултат терористичког напада је стравичан - у Беслану су погинуле 334 особе, укључујући 186 деце, десет официра и девет људи из спасилачке службе и Министарства унутрашњих послова.
Неколико година након трагедије судбина оронуле школе није била решена. Међу предлозима је било и рушење зграде, али су рођаци жртава били против. Након терористичког напада школа Број 1 није обновљена. Седам година зграда и простор око ње остали су напуштени, док је близини изграђена нова школска зграда.
У спортској сали, у којој су таоци провели два и по дана, постављен је православни крст, на зидовима се налазе фотографије погинулих. Посетиоци и дан данас тамо остављају цвеће, играчке и отворене флаше воде…
Русија 3. септембра обележава Дан солидарности у борби против тероризма у знак сећања на жртве највећег терористичког акта који више никада и нигде не сме да се понови.