На хиљаде Московљана упирало је тог јутра са запрепашћењем поглед у зграду парламента Русије. Тенкови су били на улицама и гађали су, систематично, здање Врховног совјета. Овај догађај, записао је један од сведока, симболише свршетак историје Русије, која се завршава срамотно.
Срећом, није било тако.
Био је то епилог уставне кризе из 1993. године која је била политички обрачун између председника Русије Бориса Јељцина и руског парламента, који се на крају претворио у оружану побуну. Председник Борис Јељцин 21. септембра 1993. одлучио је да распусти парламент - Конгрес народних депутата и Врховни совјет, иако као председник Русије није имао уставно овлашћење да то уради.
Парламент је Јељцинове одлуке прогласио за ништавне, сменио га и прогласио потпредседника Александра Руцкоја за вршиоца дужности председника.
Ситуација се драматично погоршала почетком октобра. Демонстранти су 3. октобра пробили полицијски кордон око парламента, заузели канцеларије градоначелника Москве и покушали да заузму телевизијски торањ Останкино. Војници одани Јељцину су потом тенковима напали зграду парламента, а сам напад је трајао више од 10 часова. До напада је дошло по директном наређењу председника Јељцина, у раним јутарњим сатима 4. октобра.
На крају је војска заузела зграду Врховног совјета и ухапсила вође побуне. Потпредседник Руцкој и лидери парламента, међу којима и председник Врховног совјета Хазбулатов, предали су се војсци.
Сукоби су се наставили и следећих дана, понегде прерастајући у праве уличне борбе. Последица тога је трагедија која је довела до великог броја жртава у историји Москве још од времена Октобарске револуције.
Према проценама владе, убијено је 187 особа, а рањено 437. Извори опозиције процењују број жртава на око 2.000. Списак погинулих, који је објавила комисија Думе и која није гајила топла осећања према Јељциновој администрацији, је такав, да податке који "повећавају" број смртних случајева на стотине могу се класификовати само као урбана легенда.
Обрачун Јељцина са посланицима уз аплаузе са Запада
Наравно, уставна криза имала је своју предисторију. Један од важних разлога за оружану побуну био је Јељцинов "програм економских реформи" званих "Шок-терапија", који је ступио на снагу 2. јануара 1992, после чега је уследио драстичан раст цена. Повећани су порези, наступила је дубока кредитна криза, због чега су затворене многе фабрике. Јељцинове економске реформе су изазвале дуготрајну кризу и депресију у Русији.
Завршна етапа кризе започела је 21. септембра 1993. године, када је објављен указ председника РФ под називом "О уставној реформи Руске Федерације у етапама". Његова суштина је била у томе што је председник желео да узурпира врховну власт у земљи, што је онемогућио деловање законите врховне власти (Врховни совјет) и практично ликвидирао Устав.
Сви региони Русије су сматрали да је указ криминалан, а Сибир је запретио економском блокадом. Вођени су и преговори код патријарха ради враћања на статус од пре 21. септембра, али стране нису нашле заједнички језик па су преговори пропали.
Након неуспелих преговора Јељцин је блокирао Врховни совјет, а све се дешавало уз аплаузе и одобравање Запада. Како је, у свом у осврту на ове догађаје, написао руски научник и политички писац Александар Зиновјев: "Очигледно да се Јељцин без одобрења и савета својих западних господара никад не би одважио на тај корак. Акција незаконитог председника била је фактички акција Запада ради даљег разарања земље, овог пута Русије."
Посланици у Конгресу народних депутата и у Врховном совјету су одбили да прихвате измене председничких овлашћења на начин на који је то захтевао Јељцин.
Како наставља Зиновјев: "Опозиција је била слаба и распарчана. Није имала јасан став. Фактички је све време играла како јој свира председнички тим."
Пре тога су депутати, наглашава Зиновјев, "значајно допринели успостављању потенцијално диктаторског режима. Они су доносили амандмане на Устав, ширећи овлашћења председника и ограничавајући овлашћења представничких органа власти".
Преварили су народ…
Током септембра и октобра '93, било је много начина да се председник законито смени; догађаји су очигледно могли поћи и другим смером. "Али сваки пут би га спасли лидери опозиције Хазбулатов (председник Врховног Совјета) и Руцкој (потпредседник Русије). Иако се председник већ тада није обазирао на представничку власт, ипак је опозиција била спремна на уступке, повлађујући његовим диктаторским амбицијама."
Према Зиновјеву, лидери опозиције су фактички били фигуре којима управља председнички тим. "Понеко од њих се, уочи ових догађаја, још заклињао на верност председнику." И сви су се надали повратку у окружење председника Јељцина.
Лидери опозиције већином су били Јељцинови људи, али председнички тим их је упорно претварао у непријатеље. "Били су му потребни управо у том својству, као претња", тврди Зиновјев. "Зато је свим средствима пропаганде опозицији стварана лажна репутација фашиста, национал-социјалиста, комуниста..."
Заправо, била је припремана "грандиозна провокација по сценарију из августа 1991, и то на високом професионалном нивоу," али то је за Јељцина и његово окружење једноставно било недостижно.
На крају, наведимо закључак овог писца: "Лидери опозиције су унапред знали да је устанак осуђен на пропаст. Издали су народ који је у њих поверовао, подметнувши најбоље синове Русије пред цеви. Преварили су народ…"