Скупа контраофанзива украјинске војске није успела да постигне своје циљеве. Руска војска полако али неизбежно повећава притисак на фронту. Економске санкције нису довеле до колапса привреде Москве, а нису успели ни покушаји политичке изолације.
За западне партнере власти у Кијеву сукоб постаје све скупљи, а цена би још могла да порасте, пише водећи руски политиколог Иван Тимофејев за РТ интернешенел.
Да је украјински сукоб једини изазов са којим се САД суочавају у борби за контролу "постбиполарног" поретка, можда би било мање ризика. Али њихова распршеност озбиљно компликује проблем. Ресурси ће морати да се растуре не само да обуздају Кину, већ и да угасе пожаре тамо где није требало да избију. По свој прилици, Вашингтон ће моћи да пружи Израелу значајну војну и дипломатску подршку, чиме ће ограничити избијање још једног сукоба. Али сваки такав пожар захтева концентрацију материјалних и финансијских ресурса који су ограничени чак и за силу попут САД, наводи Тимофејев.
Почетак сукоба у Украјини дао је САД неколико непосредних тактичких предности. Вашингтон има моћну полугу утицаја на своје савезнике у Европи. НАТО је добио нови живот, а у току је процес проширења блока.
Продужени отпор великих западноевропских земаља упорним захтевима САД да повећају своју потрошњу за одбрану и куповину оружја коначно је сломљен. Тако ће се милитаризација Европе одвијати великом брзином. Али европске земље ће то морати да плате саме, скрећући ресурсе са цивилних приоритета, наводи Тимофејев.
Још један кључни тактички успех је потпуна контрола над Кијевом. Контрола Украјине, или њеног значајног дела, уништава изгледе за оживљавање "совјетске империје", барем у европском театру.
Стратешки, међутим, сукоб је створио озбиљне проблеме за САД. Главни је губитак Русије као могућег савезника, или бар као силе која не омета Вашингтон.
На прелазу из 20. у 21. век били су створени сви услови за такву везу са Москвом. Штавише, и сама Русија је била спремна на равноправне партнерске односе са САД, под условом да се узму у обзир њени интереси, посебно на постсовјетском простору. Москва није поставила за циљ "оживљавање СССР-а". По свим кључним питањима на глобалном дневном реду, Русија је или сарађивала са САД или се дуго уздржавала од активног супротстављања.
Сада су САД завршиле са великом силом међу својим неумољивим противницима. Уз то, наводи, Москва гради блиске везе са Кином, коју Вашингтон види као дугорочну претњу. Цена сукоба у Украјини сада се мери и огромном ценом обуздавања руско-кинеског тандема.
Све у свему, показало се да су тактички добици од сукоба у Украјини помешани са великим дипломатским поразом Вашингтона у виду умножавања утицајних противника када су били створени сви услови да се то избегне. За ЕУ су стратешки трошкови још значајнији. Географска близина борби и већи безбедносни ризици од намерног или ненамерног војног сукоба са Русијом играју улогу овде. Кина, пак, јача своју позицију. Пекинг је стекао мир на својим огромним северним границама, велико руско тржиште и дисперзију америчких ресурса.
Не може се искључити да ће под таквим условима САД и њени савезници преиспитати своје идеје о победи Русије у украјинском сукобу по сваку цену.
Велико је питање да ли ће Москва променити свој приступ. Русија је одлучна да се дугорочно бори за своје интересе. Поверење у било какве предлоге Запада је близу нуле. Спаљивање америчког руководства на шпорету светске политичке кухиње додатно смањује мотивацију за подршку било каквим компромисима без пуног уважавања руских интереса. Исход украјинског сукоба, кад год до њега дође, биће кључна фаза поретка који се обликује пред нашим очима, закључује Тимофејев.