Српско-руски марш Чајковског: Дело уз које су марширали руски добровољци за Србију

Атмосферу која је 1876. године завладала у читавој царској Русији добро илуструје писмо које је композитор Петар Иљич Чајковски упутио свом зету Лаву Давидовичу: "Страшно је и пријатно што је наша љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима."

Диригент Николај Рубинштајн, предложио је тада композитору да напише дело које ће бити изведено на добротворном концерту.

Премијера "Српско-руског марша" одржана је 17. новембра 1876. године, у Бољшој театру у Москви, под диригентском палицом Рубинштајна. Концерт је одржан у част Словенског добротворног комитета, који је већ слао руске добровољце и помагао рањеницима.

Сензација коју је тренутно изазвала композиција претворила се у велику патриотску манифестацију. Рубинштајн је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт. Руси су након извођења "Марша" клицали Србији, а велики број их је ступио у добровољце и отишао за Србију.

Како у свом делу о српско-руским везама примећује руски истраживач Алексеј Кандински, појава овог дела "била је одраз словенског расположења, које је обухватило руско друштво за време херојске оружане борбе Србије и Црне Горе против Турске 1875–1876." Чајковски је потпуно подржавао ово расположење у руском друштву.

Јецаји рањене Србије

Чајковски је испрва намеравао да напише симфонијску фантазију. Није познато када је почео да компонује ово дело, али је на последњој страници рукописа уписао 25. септембар 1876. године.

За композицију је Чајковски одабрао три српске народне мелодије: "Сунце јарко, не сијаш једнако", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", која је заправо други део песме "Радо иде Србин у војнике". За крај "Марша" изабрао је мелодију руске царске химне "Боже, чувај Цара".

Српске народне мелодије пронашао је у збирци Корнелија Станковића "Српске народне мелодије", која је штампана у Бечу 1862. године, за коју је Станковић царским указом одликован Орденом Светог Станислава.

Први део композиције приказује патње Срба под турском окупацијом. Следи устанак Срба и окупљање руских добровољаца. У трећем делу, који изазива највише емоција код слушалаца, композитор приказује повлачење и јецаје рањене Србије. Последњи део посвећен је маршу руских добровољаца који пристижу у помоћ Србима.

Непосредно после премијере, Чајковски је добио писмо од Надежде Филаретовне фон Мек: "Завршавам писмо по повратку са концерта на коме сам слушала ваш `Марш`. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство, од кога су ми наврле сузе на очи…"

Неколико дана касније, Чајковски је у писму сестри написао: "Прошле суботе овде су свирали мој `Српско-руски марш`, који је произвео буру патриотског расположења. Публика је устала, многи су поскакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима ура."

Према многим мишљењима, ово дело представља најбољи марш Чајковског.

Од Москве, преко Европе, до Њујорка

На првој страници оригиналног рукописа партитуре и клавирске прераде Чајковски је написао назив "Српско-руски марш".

Чајковски је у нотни текст клавирског извода унео и називе оригиналних српских мелодија, а уз завршну тему је дописао "Химна".

Међутим, у издању Петра Јургенсона из 1880, композиција је, из непознатих разлога, насловљена као "Словенски марш". Под овим називом композиција је постала позната у свету, док је сам аутор наставио да је назива "Српско-руски марш".

Чајковски је нерадо дириговао, разлог за то је била стидљивост. Након успеха у Москви, ово дело ће под његовом диригентском палицом доживети огроман успех у Европи и биће уврштено у његов стални репертоар. Чајковски је "Српско-руски марш" извео и приликом отварања Карнеги хола у Њујорку.

У време Балканских ратова, ово дело се изводи широм Русије: током 1912. у Москви, Петерсбургу, Кијеву, Одеси…

Након Октобарске револуције, многи Руси су избегли у Србију. Шеснаестог јуна 1930. у Београду, на стадиону "Сокол", одржан је концерт 400 војних музичара, који су свирали „Српско-руски марш“.

Рукописи оригиналне партитуре дела чувају се данас у Музеју музичке културе "Глинка" у Москви.