Аруновићева се вратила у Београд, док је Микец остао у Паризу да још пружи подршку српским спортистима.
"Нисмо попустили када смо губили 10:2 у финалу. Оно што описује Дамира и мене је класа и константна потреба да будемо бољи. Знали смо да смо се ослонили једно на друго. Онда када он није добар, ја сам преузимала улогу и обрнуто. Ја сам нас довела у егал, а он је задао коначан ударац. Е, тако треба да изгледа олимпијско финале, последњи хитац је одлучио. Памтићу ову медаљу до краја живота", испричала је Аруновићева на конференцији за медије.
"У авиону сам била сама, после дуго времена и био је емотиван лет од Париза до Београда", рекла је она.
Аруновићева се посебно захвалила тренеру и сестри Јелени, као и психологу Ђорђу Ћурчићу.
"Иза сваког спортиста стоји неко, иза мене Јелена, свака медаља је њена. Иза Дамира његов тренер и брат Горан. Ако мислите да је било лако, није. Било је ментално захтевно. Толико дуго јурим медаљу, било је тешко не препустити се томе", истакла је Зорана Аруновић.
Њена сестра и тренер Јелена рекла је да је цела година подређена Играма.
"Идете на такмичење, знате да вам то недостаје. Радили смо као да ће да се деси, увек су веће шансе да не успете, него да успете. Ниво перформанси је био обећавајући, а заузимала је прво место на ранг листи пре одласка. Сваки тренер зна када почне сумња, преиспитивања, увек смо било заједно, стисли се као тим, заједно радили и успели да у микс тимовима освојимо дуго очекивану, златну медаљу", истакла је Јелена Аруновић.