"Златни Новак" је крај тениске историје: Како је Ђоковић постао Последњи човек

Да се одмах разумемо - ова златна медаља у "разговору свих разговора" не мења ништа. Новак Ђоковић је већ увелико био најбољи тенисер свих времена. Недокучиви подвиг у Паризу само је сервирао већу дозу храбрости многим кукавицама и циницима, да и они напокон признају оно што смо већ знали.

Српско коло у олимпијском селу, Ђоковић донео злато

Али Новаков тријумф на Олимпијским играма јесте донео нове закључке.

Аналитичари ће се бавити грмљавином Ђоковићевих форхенда у судбинском тај-брејку, оних које су пратили урлици 30-годишњег чекања на остварење сна. Бивши тенисери ће се патити да пронађу довољно снажне суперлативе којима би описали Србинову тврдоглаву моћ у недељном финалу на "Шатријеу", ону која као да је говорила "е данас ми нећеш измаћи".

Док је Паризом одзвањала "Боже правде", а медаља се гнездила на Новаковим грудима, свет је обасјало и најважније откриће са ових Олимпијских игара - Ђоковићев тријумф означио је крај тениске историје.

Амерички политиколог Френсис Фукујама је почетком деведесетих у својој књизи "Крај историје и последњи човек" тврдио да је дошло до "краја историје" победом либералне демократије над недемократским тоталитарним режимима, пораженим по окончању Хладног рата.

Ова контроверзна тема већ деценијама дели политичке теоретичаре на оне који се приклањају Фукујаминој тези и оне који му замерају тако наивно и неутемељено слављење предности политичког и економског поретка присутног на Западу.

Али та књига, ако ништа друго, бар може да нам послужи као полигон за закључке о нестварној каријери Новака Ђоковића.

Где Фукујама подиже прашину ставовима да се западна либерална демократија, са својом равнотежом слободе и једнакости, не може побољшати, ту Новак ставља тачку на дискусију да ли постоји савршенији приказ тенисера од њега.

Ако "Крај историје" говори о идеји о крају еволуције, Ноле је у тенису њен истинити спроводилац. Еволуција спорта са рекетом је с њим достигла свој врхунац. Неће никада више у тенису бити онога што Ђоковић представља и што је остварио.

Само када би Новаков златни успех из Париза био претворен у филм - са све коленом оперисаним два месеца раније у истом граду, повређеним на истом стадиону; са све чудотворним пласманом у финале Вимблдона и отрежњујућим шамаром који је у њему добио од Алкараза; са све разбијањем Рафе Надала у парампарчад на његовом омиљеном терену и новог финала са "Карлитосом", и са све јуначком игром 37-годишњака који као да је вратио време деценију уназад - само то, и за такав филм бисте говорили да је холивудска будалаштина каква се не може догодити у стварности.

А где су ту 24 гренд слема, више него икада ико? Где је несхватљивих 428 недеља на првом месту у најјачој ери у историји било ког спорта?

Треба у ту причу сместити још 98 пехара подизаних пре овог злата, неправедне дисквалификације и нечовечне депортације, клеветања Новаковог бића деценијским медијским хајкама, осуде да лаже да је повређен када побеђује и да су му повреде изговор када због њих не може да победи.

И додајте на све то чињеницу из које земље Новак Ђоковић долази и кроз шта је прошао са својом породицом у последњих 30 година, не би ли се нашао на том највишем подијуму у недељу 4. августа у Паризу.

Када све то знате - када је сваки од 14 највећих турнира освајао бар два пута и њима сад придодао златну медаљу, када је надмашио толико хваљену грациозност Роџера Федерера и надјачао толико слављени борбени дух Рафаела Надала - како да не тврдите да је Новак Ђоковић означио крај историје тениса?

То не значи да у тенису неће бити нових догађаја, нити да ће свет стати. Штавише, ова тврдња не значи чак ни да Србинови апсолутни рекорди никада неће бити оборени.

Крај тениске историје значи да је један човек достигао последњи ступањ у еволуцији тенисера.

Новак Ђоковић је тај последњи човек.