Спорт
Наишли су на себи равног - главе горе јунаци, ћераћемо се са њима још
"Ћераћемо се још, све може бити, сем да се нећемо ћерати" - кратка је и јасна порука упућена "дрим тиму". Наши кошаркаши су показали од чега су саткани, показали да срце 12 "орлова" куца као једно и да иако на први поглед потцењена, мала и неважна, Србија заправо представља гиганта којег ће да сањају у кошмарима
"Са штитом или на њему", рекао је вероватно и највећи ратник кошаркашке репрезентације Србије - Алекса Аврамовић о мечу са САД.
Тако је и било. До последњег атома снаге и последње капи зноја. Суперзвезде НБА лиге и америчке репрезентације су до последњих секунда меча тешко дисале и брисале хладан зној са чела.
Чекале су да их одабрани Џејмс, Кари и Дурент избаве из невоља, спасу бруке и одведу у обећани рај и до највиших висина.
Екипа која у последњих 20 година, односно 35 утакмица на Олимпијским играма има тек један (неважан) пораз, екипа која је састављена искључиво од најбољих од најбољих, којој се златна медаља унапред додељује и у коју се не сумња - била је на коленима.
Знали су да опасност прети од Јокића и Богдановића, али се нису надали поменутом теријеру Аврамовићу, гладијатору Добрићу и чети војника какви су били Гудурић, Милутинов, Петрушев, Мицић, Маринковић, Јовић...
Дан до почетка турнира, нису били сигурни да ли се уопште састају са Србијом у Паризу. Дан након полуфинала, захваљиваће се свим кошаркашким и религијским Боговима и небесима, што их та иста Србија није скинула са трона.
Имали су "орлови" 17 поена предности, имали су све у својим рукама, одиграли нешто најближе савршеном мечу, али нису успели да изведу највеће изненађење вероватно у читавој спортској историји.
Ни вођство у 37 од 40 минута није помогло у борби против ових "авенџерса", "дрим тима", против ове "пописне комисије" и "казнене експедиције".
Остаће записано да се можда и најбоље склопљена екипа у историји спорта, уз помоћ штапа, канапа и судија недораслих висини задатка, избавила из ситуације у коју смо их ставили.
Наравно да је лако бити генерал након битке и рећи да је свашта нешто морало и требало бити другачије. Лако је рећи да је нека одлука стручног штаба морала бити раније донета, да је нека селекција шута требало била другачија, да је неки фаул морао бити избегнут, а пак неки други досуђен. Да је нека лопта могла да "исцури" из коша, а да је она наша могла да заврши у њему.
Ипак, сигурно је то да се Пешићу и његовим момцима не сме ништа замерити. Показали су да се може са овим "ванземаљцима", да их треба минимално поштовати, да се треба заузети за себе, за свој тим, своју земљу и свој систем.
Показали смо да Србија није шака пиринча коју може да позоба свака врана коју донесе ветар, да пред њом могу да узмичу и највећи. Да на основу онога што је било, можемо да видимо и закључимо оно што ће бити. А биће...
Али није још време за речи Обилића и Бећковића, није време за глорификовање и романтизовање пораза.
Битку су добили, али чека их "рат" са овим нашим момцима.
Врашки је тешко, али морамо што пре сметнути са ума шта смо могли да урадимо и да се окренемо ка ономе шта можемо да урадимо.
А можемо да освојимо злата вредну бронзу на Олимпијским играма у Паризу.
Кажу да се злато и бронза освајају, а сребро утешно добија. Можда бисмо бронзу мењали за победу над Американцима и радовали се чак и том сребру, али нека. Морамо да вратимо Немцима неки стари дуг из Маниле.
Нисмо навикли да нам нико ништа даје и поклања. Зарадићемо сав наш успех, јер не знамо за другачије.
Главе горе момци, велике ствари су пред вама. "Орлови", ви сте понос ове нације...
