Спорт
Да ли је пет медаља у Паризу успех за Србију и зашто није
Председник Србије најавио је 10 медаља у Паризу, први човек Олимпијског комитета истакао је да би био задовољан да се наша делегација са Игара врати са 11 одличја. Након 16 дана такмичења, епилог је другачији – српски спортисти освојили су пет медаља на Олимпијским играма и заузели 27. позицију у укупном пласману. Да ли је реч о успеху или неуспеху?
Свечаном церемонијом на стадиону Француска у Сен Денију званично су завршене 33. Игре летње Олимпијаде у Паризу.
Претходне две и по седмице "град светлости" није био престоница само Француске, него и читавог спортског света – међу више од 10.000 спортиста било је и 113 учесника из наше земље, који су освојили пет медаља (три мање него у Токију 2021. године) – три златне, једну сребрну и једну бронзану.
Прво су нас обрадовали Зорана Аруновић и Дамир Микец, који су били најбољи у миксу у дисциплини ваздушни пиштољ 10 метара.
Потом је Новак Ђоковић остварио свој дечачки сан – окитивши се златом у 38. години, савладавши у финалу готово упола млађег Карлоса Алкараза.
Да утисак буде потпун потрудили су се ватерполисти Србије, који су се победом против Хрватске трећи пут узастопно попели на највише олимпијско постоље.
Мало је недостајало да Александра Перишић освоји најсјајније одличје, али је у свом првом олимпијском наступу српска теквондисткиња поражена у финалу и на крају је заслужила сребро.
Бронзу, која сија златним сјајем, освојили су српски кошаркаши, који су у полуфиналу "испустили" фаворизоване Американце, да би у борби за треће место били бољи од светског шампиона Немачке.
У срцима ће свима остати насмејана Ангелина Топић, Лазар Ковачевић који је из сенке умало "упуцао" медаљу, па и Милица Жабић чије су бравуре на татамију, надамо се само овога пута, остале ненаграђене.
Упркос великим успесима, које смо знали да испратимо, али и на прави начин прославимо, чини се да је у претходне две седмице било много више разочарања и болних пораза.
У годинама у којима држава улаже никад више новца у спорт, када широм земље ничу најмодернији објекти за тренинг и припреме, утисак је да су многи српски спортисти не могли, него морали боље.
Ко је разочарао?
Крајем јуна председник Александар Вучић обишао је спортисте у Кошутњаку, у новоотвореном Националном тренинг центру – Мултифункционалној дворани у оквиру Завода за спорт и медицину спорта.
Он је тада открио да је у центар у којем су се спремали рвачи, теквондисти, боксери и стрелци држава уложила 20 милиона евра, као и да од њих очекује добре наступе у Паризу.
"Очекујем најмање 10 медаља", јасно је тада рекао Вучић.
"Да кажем само нешто спортистима, уздамо се ми у вас, наше борце и рваче, можда и женски бокс и теквондо, као и у стрелце. Мука је на вашим леђима и плећима, али притисак је увек на најбољима, ако нисте најбољи, нема притиска. Последњи пут смо говорили шта све треба, када нисмо имали скоро ништа, а погледајте сад, па био је мало притисак и на мене."
Међутим, управо су они били ти који су најмање показали на Олимпијским играма.
Када су у питању индивидуални спортови, велике наде полагали смо у рвање, чију су делегацију чинили Стеван Мићић и Хетиг Цаболов у слободном стилу, односно Георги Тибилов, Мате Немеш, Александар Комаров и Михаил Каџаја.
Почело је лошим вестима јер је Мићић, светски првак у слободном стилу, морао да се повуче због повреде. У тој дисциплини Србија је била најближе медаљи, али је Цаболов поражен у мечу за бронзу.
А шта тек рећи за представнике у грчко-римском стилу, који се у Паризу низу задржали нити један дан. Тибилов, Немеш, Комаров и Каџаја су имали укупно шест борби на Олимпијским играма и забележили само један тријумф!
"Без обзира на евидентне пропусте судија, сматрамо да је форма наших спортиста погрешно темпирана и да је, генерално, то разлог овако слабијег резултата. Рвачки савез Србије ће у наредном периоду анализирати целокупан рад стручног штаба, као и тренажни процес у припремном периоду и предузеће неопходне мере", навели су из Рвачког савеза Србије.
Ни џудо није имао много више успеха, иако се двоје наших представника борило за бронзу у реперсажу.
Нису то успели Страхиња Бунчић и Милица Жабић, али су највише подбацили они од којих се највише очекивало – Немања Мајдов и Александар Кукољ.
Момци који су претходних година освајали светска и европска злата, узимали медаље на сваком важном такмичењу, поклекли су на највећој позорници – Олимпијским играма. Поражени су већ на старту у својим категоријама, а узрок неуспеха нашли су у судијским одлукама.
Пораз је најтеже пао Мајдову који је на друштвеним мрежама изнео низ оптужби на рачун организатора, судија и "сатанистичких смећара".
Милица Николић и Марица Перишић нису забележиле значајније резултате, а једина која је могла уздигнуте главе да се врати у Београд јесте Милица Жабић, девојка која се такмичила у дисциплини преко 78 килограма. Пружила је Милица сјајне партије, победила два меча, да би је у четвртфиналу зауставила Израелка Раз Хершко, која је потом дошла до финала.
Мало је недостајало да се окити бронзом, али је најбоља џудисткиња света у тој категорији Роман Дико ипак била јача.
Жабићевој за утеху остаје сјајна партија у екипном такмичењу, у којем је за неколико секунди декласирала освајачицу златне медаље, Беатрис Соузу из Бразила.
Пре осам година отворена је и атлетска дворана, али нам "краљица спортова" није подарила нити једно финале у Сен Денију. Образ Србије осветлала је Ангелина Топић, која је упркос тешкој повреди изборила квалификациону норму за финале, али није могла да се такмичи дан касније због прелома у скочном зглобу.
Топићева се повредила на загревању, зарадила је такозвану авулзију у скочном зглобу десне ноге, када се одвојио припој лигамента са малим делом кости.
Она је малтене на једној нози скочила до финала, пре него што је одустала, док су њене колеге потпуно подбациле.
Ивана Шпановић је имала велику жељу да се појави у Паризу, упркос хроничној повреди ахилове тетиве. Није се пласирала у финале дисциплине скок удаљ, баш као и Милица Гардашевић.
Адриана Вилагош подлегла је притиску у бацању копља, Армин Синанчевић није добацио куглу до потребног резултата за финале, а није се прославио ни Елзан Бибић у трци на 5.000 метара.
Кајакаши Марко Драгосављевић, Марко Новаковић, Анђело Џомбета и Владимир Торубаров освојили су шесто место на Играма, али у осталим дисциплинама нису могли до финала. Милица Новаковић је наговестила добар пласман, није га остварила у полуфиналу и морала је да се задовољи победом у Б финалу, односно деветом позицијом.
Осим Милице Перишић, теквондо нам није донео радости као претходних година (Лев Корнејев и Стефан Таков били су испод конкуренције), веслачка репрезентација нашла се у средишту сукоба између Веслачког савеза Србије и Олимпијског комитета Србије, те се није могло очекивати и неко финале од Јоване Арсић, Мартина Мачковића и Николаја Пименова.
Нажалост, у Паризу је стигла потврда и да је српско пливање далеко од светског нивоа, због чега су Ања Цревар, Андреј Барна, Велимир Стјепановић, Никола Аћин и Јустин Цветков стизали најдаље до полуфинала.
"Што се тиче целе експедиције Србије, очекивали смо више медаља, али на неки начин смо се извадили са бројем златних одличја и тако смо напредовали на ранг-листи. Буквално су сви спортови испунили дворане, али морамо да будемо искрени да је Париз центар света. Сви који дођу овде имају двоструку добит, обилазак града и гратис Олимпијске игре", рекао је за РТС министар спорта Зоран Гајић.
Он је додао да национални савези морају да раде и унапређују се како би испратили трендове у модерном спорту и били конкурентни.
"Ми као министарство и Влада и држава, максимално ћемо подржати све савезе, а њихови стручни штабови и тренери морају да определе селекцију играча, развој дотичне врсте спорта и да направе те чувене четворогодишње циклусе онако како треба, да би били шампиони. У Србији, земљи спорта, у чему смо признати деценијама, нико не би смео да се бави спортом, а да му циљ није златна медаља. Боримо се за победу, за прва места и златне медаље и тако треба живети и радити.
"Победа није најважнија у спорту, али је једино што вреди. Ми ћемо испоштовати све на том путу, али не можемо ми у руководству државе и комитета, да се бавимо тренажним процесом, тактиком, скаутингом, опоравком. Сви савези морају да се оснаже, да прате све нове технологије и методологије тренинга, све помоћне ствари које учествују да би се дошло до златних медаља и првих места", закључио је Гајић.
Одбојкашице и баскеташи ни близу очекиваног
Српски навијачи преживели су болне и неправедне поразе кошаркаша, радовали се нестварном подвигу у ватерполу, али су доживели и неколико неочекиваних удараца од екипа од којих су то најмање очекивали.
Одбојкашице наше земље пре почетка Игара важиле су за главног фаворита за освајање злата.
Двоструке узастопне светске шампионке и европске вицепрвакиње, међутим, потпуно су погрешно вођене од селектора Ђована Гвидетија, па ни Тијана Бошковић и Маја Огњеновић нису могле да помогну.
Провукле су се наше девојке кроз групу са једном победом и два пораза, али их је у четвртфиналу дочекала много квалитетнија, мотивисанија и расположенија селекција Италије, која је славила са максималних 3:0.
Једнако неуспешни, ако не и више, били су баскеташи, који су у Париз отпутовали са нескривеном жељом да буду најбољи. Нису били најбољи, нису били чак ни добри, иако иза себе имају сијасет најсјајнијих медаља са светских и европских првенстава.
Порази од Кине, Летоније и Литваније значили су да ће Марко Бранковић, Страхиња Стојачић, Дејан Мајсторовић и Михаило Васић морати преко четвртфинала до завршнице. А онда, потпуни шок – пораз од домаћина Француске и снови баскеташа о олимпијском злату су (поново) срушени.
Има и оних који нису били превише незадовољни. Симптоматично, један од њих је председник ОКС-а Божидар Маљковић.
"Повреда Топићеве нас је спутала, Вилагош је одрадила прво велико такмичење, потом имамо неке чудне одлуке у боксу, где су боксери оштећени. Џудо и рвачи добро раде, имају добре људе и у правим су рукама. Морају само мало бити храбрији", истакао је Маљковић.
Судије украле Србији још најмање две медаље
Први човек српског олимпијзма споменуо је неке "чудне" одлуке које се не могу баш окарактерисати чудним. Сара Ћирковић заустављена је већ на почетку свог похода на злато и била је веома незадовољна суђењем у том мечу.
Србији је ускраћено вероватно још једно одличје, а шта тек онда рећи за наступ Наталије Шадрине.
Рускиња, која се бори под заставом Србије, у категорији до 60 килограма лако је прошла прву препреку и обезбедила дуел са првом носитељком Јанг Венлу из Кине.
Наталија је поражена подељеном одлуком 3-2, иако је имала боље оцене код судије, плус је Кинескиња зарадила и казну због које јој је одузет бод. Она је добила прву (3-2) и трећу рунду (4-1), а једино што би могло да буде оправдање јесте да је троје од петоро судија гласало у корист Јанг Венлу.
У крајњем бодовању Шадрина је победила код двојице судије (30-26, 29-27), а код тројице је скор био нерешен (28-28). Сва тројица су што је занимљиво одлучила да на крају благу предност дају Кинескињи.
Вахид Абасов изгубио је већ на старту од Британца Луиса Ричардсона, који се касније окитио бронзом.
Где је Србија у односу на регион...
У поређењу са државама из региона, од Србије су у Паризу били успешније само Мађарска (шест златних, седам сребрних и шест бронзаних медаља), Румунија (три злата, четири сребра и две бронзе), али и Бугарска, која је са три златне, једном сребрном и три бронзане медаље тик изнад наше земље на листи освајача одличја.
Поређења ради, Хрватска је узела седам медаља (по две златне и сребрне, као и три бронзане), Словенија само три – два злата и једно сребро, док су спортисти из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Северне Македоније остали кратких рукава.
Најуспешније су биле Сједињене Америчке Државе, Кина, Јапан, Аустралија и Француска, али је сигурно да би у нормалним околностима тај поредак био другачији.
Русија, једна од највећих спортских сила, забрањена је политичким одлукама и њени спортисти могли су да се такмиче под неутралном заставом и без истицања националних симбола.
Олимпијске игре 2028. године биће прилика да се поправи утисак из Париза и тада ће људи који воде српски спорт морати више да се потруде како би у Лос Анђелесу испунили своја, али и очекивања читаве земље.
