Спорт
Србијо, Лазара мораш да сачекаш: Тадићев наследник се не постаје преко ноћи
Фудбалска репрезентација Србије није успела у понедељак да коначно победи Данску, нити да постигне први гол против те селекције након 10 година. Реми 0:0, као и онај пре пет месеци у Немачкој, оставио је "орлове" без пласмана у наредну фазу
Тада на Европском првенству, сада у Лиги нација, па ће зато селекција Драгана Стојковића пут ка Мундијалу 2026. морати да тражи из другог, а не првог шешира.
У очи упада да је Србија током 2024. одиграла девет такмичарских утакмица и постигла тек четири поготка на три различита меча. То је резултат све слабије кохезије у нападачкој игри, недостатка офанзивног квалитета из средине терена, а на мечевима Лиге нација у центру пажње све више био је Лазар Самарџић.
Млади офанзивац Аталанте је по завршетку Еура аутоматски постао наследник Душана Тадића. Рекордер по броју наступа у дресу са државним грбом се у Немачкој од истог и опростио, па се Самарџић наметнуо као логично решење за креатора игре "орлова".
Његова слаба партија у Лесковцу пре неко вече била је очигледна, али морала би да послужи и као знак опрезности - не само за Самарџића, већ и за селектора Стојковића и српску фудбалску јавност.
Самарџића не смемо да "прегоримо"
Србија већ годинама не производи играче светске класе тек тако. С урушавањем структура базичног фудбала и серијом генерација играча које у млађим категоријама (попут младе селекције) не остављају велики утицај на сениорски тим, све је мањи број играча у "калупу" какав је потребан Србији.
Симболично или не, не изненађује да би Србија у наредној деценији могла да се ослања на креативност момка који није продукт српског фудбала. Самарџић, рођен у Берлину и одрастао у школама Херте и Лајпцига, изабрао је земљу својих родитеља иако је био и млади репрезентативац Немачке и причало се да га "панцери" заиста желе.
Пре Тадића, национални тим класичну "десетку" није видео деценијама, а да се на наредног играча сличних квалитета не би поново толико чекало - важно је да се са Самарџићем буде на опрезу. Превелика очекивања не смеју да га "сагоре", већ да га постепено јачају док не буде у потпуности спреман за улогу лидера.
Самарџић је тек на махове показивао назнаке потенцијала који има, након што је претходних година далеко више времена проводио на клупи и тек повремено добијао минуте на терену у самим завршницама мечева. Сада, одласком Тадића, његова улога је преко ноћи постала далеко значајнија и не треба заборавити да на тако нешто "Лаки" није навикао.
У Лајпцигу је као тинејџер уписао једноцифрен број наступа, увек са клупе, док је и у Италији морао да буде стрпљив. Прве сезоне у Удинезеу је шансе добијао "на кашичицу", да би тек од средине друге био тешко замењив. Но, и прошле године је Удинезе ипак био тим који се до краја бори за опстанак, да би доласком у Аталанту постао део тима који има велике циљеве и бори се за трофеје.
Зато, Самарџић ће морати да се навикне на све већа очекивања да све чешће буде "меч винер". А то је посебно тешко у дресу Србије.
Где је био Тадић са 22 године?
Да се Самарџићу не натовари превелики терет на леђа показује и пут који је Душан Тадић морао да крчи да би дошао до статуса легенде.
Репрезентативну каријеру Тадић је окончао са 111 наступа, али је са 22 и по године - колико у овом тренутку има Самарџић - имао два наступа у пријатељским мечевима.
Његово редовно битисање у "А" тиму почело је тек 2012. године, отприлике у време када је у Холандији правио искорак из Гронингена у Твенте. Тадићев пут био је постепен, али увек узлазном путањом, и то је "мантра" које би Самарџић требало да се држи у својој каријери.
"Тадић је мој љубимац у репрезентацији Србије и једва сам чекао да га лично упознам. Рекао ми је ‘сине, добродошао у репрезентацију, сада си део наше екипе, дружићемо се и заједно побеђивати’. Одушевио ме је већ на првом кораку. Сличних смо карактеристика, он је такође левоног и биће ми задовољство да упијам знање уз играча таквог вансеријског квалитета", причао је Лазар када је стигао у репрезентацију Србије.
Истина, његов улазак у "Тадићеве копачке" за сада не иде сјајно, али време ради за њега. Уз лидера Александра Митровића, звезду Душана Влаховића и већ озбиљно искусног Николу Миленковића, Самарџић има добру основу да не мора увек да буде у центру пажње.
Али, ако му је већ био "љубимац", онда би и Самарџић могао да пред очима увек има оно Тадићево тражење лопте и жељу да он буде тај који се пита на терену.
2025. је година великих испита
Сада следи 2025. година, која ће и за Самарџића и за Србију бити година великих испита.
За левоногог офанзивца због доказивања и у Аталанти, да није само "џокер" и да Ђан Пјеро Гасперини може на њега и више да се ослони у кључним утакмицама, али и због првог циклуса квалификација у ком ће бити један од носилаца игре репрезентације Србије.
За Србију баш због поменутих квалификација за Светско првенство 2026. године. Жреб се чека, а шест или осам утакмица стајаће "орловима" на путу ка визи за САД, Мексико и Канаду.
Уколико би Стојковић одвео "орлове" на још једно велико такмичење, било би то први пут да се наша репрезентација појавила на три узастопна турнира још од 50-их и 60-их година прошлог века (додуше захваљујући турбулентним 90-им).
Ова, 2024. није била довољно добра. Нека у наредној и Самарџић и Србија заједно порасту, али за то ће им бити потребно да више оног карактера и менталитета који је изгубљен одласком Тадића.
