Од одласка Највећег, "Театар снова" постајао је све сивљи и тмурнији. Прво је Шкота заменио Шкот, неко ко уме да дугорочно ради у једном клубу, али ко није дорастао задатку. Тврдокорни Луј је за две године донео доста досадног фудбала, спектакуларно бизарних коментара у медијима и један трофеј у ФА купу, после ког је добио "шут карту". А онда је стигао Посебни.
Мурињо је за нешто више од две године успео да донесе три трофеја, од којих један европски, али је све морало да се заврши онако како се са њим завршава - драматично и са горким укусом у устима.
Био је ту и супер позитивни, "најбољи друг својих играча", не баш довољно амбициозни Оле; био је ту и успутно доведени Немац који је више спортски директор него тренер. И поред Дејвида Мојеса, Луја ван Гала, Жозеа Муриња, Олеа Гунара Солскјера и Ралфа Рангника, биле су ту и две клупске легенде, Рајан Гигс и Мајкл Керик, који су Манчестер јунајтед водили на укупно седам утакмица.
А онда је стигао Ерик тен Хаг, човек који је прошлог викенда "црвеним ђаволима" донео први трофеј после шест година. Иако је то онај "мање битан" од два енглеска купа, освајање Лига купа за Тен Хагов Јунајтед чини се као потенцијална прекретница - станица на коју би се у годинама које следе могло гледати као на прву од бројних у новом успону једног од највећих клубова света.
Овог маја биће тачно 10 година од одласка Највећег, сера Алекса Фергусона, а Манчестер јунајтед тек сада показује прве праве, несумњиве назнаке да би могли да се врате тамо где сматрају да припадају.
Ерик тен Хаг је успео да за нешто више од пола сезоне достави више показатеља да Јунајтеду следе берићетне године него сви његови претходници из пост-Фергусонове ере заједно. Без "мурињовске драме" и "вангаловских" повика пред медијима, тачно је знао шта треба да ради да покрене ствари унапред.
А није да није било изазова. Практично од првог дана, када је 23. маја 2022. објављено да преузима Манчестер јунајтед, прва звезда тима Кристијано Роналдо налазила је за сходно да себи кроз медије тражи нови клуб и врши притисак на "црвене ђаволе" да га пусте у неки тим који игра у Лиги шампиона.
Када Роналдо у томе није успео, морао је Холанђанин да се све до паузе за Светско првенство бави њим, који би мало-мало кукао и показивао незадовољство, чак и након мечева у којима је Јунајтед славио, као што је то било у тријумфу 2:0 против Тотенхема. Када је Роналдо дао скандалозан интервју Пирсу Моргану, Тен Хаг је добио потврду да је све време био у праву - Манчестер јунајтед је бољи без Кристијана.
Отишао је Роналдо, али је других проблема било и пре и после тога. Са Маркусом Рашфордом је водио озбиљан разговор након што је Енглез кршио тимску дисциплину. Није познато шта је некадашњи тренер Ајакса тачно рекао играчу, али ефекти разговора су и више него очигледни - Рашфорд је од тада у низу од 17 голова на 19 утакмица.
Чврста рука у односу према Роналду постала је благо претећа према Рашфорду - "ако желиш да идеш правим путем, гледај у мом правцу". Са Џејдоном Санчом, на пример, Тен Хаг је показао треће лице; са Санчом је имао више разумевања, пуштајући играча да "дише" током периода када је очито приватних проблема са животом у Манчестеру.
Није ни ту откривено шта се заиста дешавало иза кулиса - тако то и треба да буде, рекао би Сер Алекс - али је Тен Хаг свом играчу омогућио сво неопходно време да ради на себе, одвојено од тима, да постепено подиже физичку спрему и корак по корак се врати у тим. Сада му Санчо то враћа добрим партијама и постао је и оно што треба да буде - енигма за своје ривале, а не тренере.
Додајте на то и да је Тен Хаг умео да изабере појачања боље него његови претходници. Долазак Каземира из Реал Мадрида био је успешан чак и више него неочекиван, пошто је играч светске класе успео да истог момента унапреди Јунајтедов често најрањивији део терена, везни ред. Лисандро Мартинез на месту штопера показује да није случајно био део тима Аргентине који је освојио светску титулу, док Ентони на десном крилу успева да да свој допринос, иако још увек не потпуно конзистентно. Уосталом, недавно је срушио Барселону у Лиги Европе.
Тен Хагу се мора приписати и да је успео да му сва четворица бекова играју на врхунском нивоу, што је редак случај.
Диого Далот је далеко од улоге "осуђеног на продају" као што је био код Солскјера, Лук Шо је поново најбољи леви бек у Премијер лиги, Арон Ван Бисака добро користи сваку шансу када мора да замени Далота, а Тајрел Маласија се сасвим добро сналази за младог играча тек пристиглог из Холандије.
Па онда не треба сметнути с ума ни Харија Мегвајера, који ће можда на лето отићи из клуба и то након што је освојио први трофеј у каријери. Али вреди приметити да ни око њега више нема драме, нема прича о комичним киксевима, нити полемика да ли Тен Хаг поштује Мегвајера тиме што му као и даље званични капитен седи на клупи. Бруно Фернандеш је поново на свом најбољем нивоу, а чак и чињеница да Јунајтед има само једног здравог нападача, Воута Вегхорста позајмљеног из друголигаша Барнлија, не успева да успори "ђаволе".
Овај сијасет аргумената је још богатији када се зна да Тен Хаг без имало устезања показује своје тактичке квалитете, изменама уме да преокрене ток утакмица, а играчима увек пронађе неку нову улогу у којој би могли још да подаре. И зато је све на "Олд Трафорду" ових дана мирније.
Нема гунгуле која је славни стадион упорно окруживала претходних година. Тен Хаг је успео да екипу ревитализује на терену, освоји први трофеј, али и да ван терена начини неколицину одлучних потеза који су му "купили" поверење играча. На путу је да Јунајтед врати у Лигу шампиона, у Лиги Европе и ФА купу још увек имају шта да кажу, а навијачи су и заборавили да им је породица Глејзер и даље на челу клуба.
Да не буде забуне - још је посла пред овим Јунајтедом. Дубина квалитета у првом тиму мора да се током лета осетно унапреди уколико Тен Хаг мисли да се већ наредне сезоне бори за титулу у Премијер лиги. Али силне бољке које су показивали његови претходници не станују у Тен Хаговом Манчестеру.
Сада све у Јунајтеду делује једноставније, а то подсећа на време којем је дошао крај пре равно 10 година. Можда је баш Тен Хаг тај који ће подсетити на Фергусонову еру, бар на неколико година.