Знатно теже од очекиваног и неопходног, Србија је успела да се квалификује на Светско првенство у кошарци.
Мундобаскет који ће се одржати на јесен ове године у Јапану, Филипинима и (можда Индонезији), представљаће специфичан турнир за сваку земљу, али утисак је да репрезентација Србије на предстојеће првенство иде веома помешаних емоција и очекивања.
"Орловима" је било неопходно "финале" у Београду, против једне од најслабијих селекција у групи, како би успели да изборе визу за Мундобаскет.
Велика Британија је напокон тек у другом полувремену успела да буде преломљена и да на површину исплива неоспоран квалитет и реноме какав поседује Србија у кошарци.
Ипак, места за славље није било, пошто је убрзо након меча, селектор Пешић дао доста занимљиве изјаве.
Циљ су ОИ, за медаљу да скачемо од среће
Светислав Пешић је са разлогом један од најтрофејнијих и најбољих српских стручњака у богатој кошаркашкој историји наше земље.
Уз то, успеси које је остварио са репрезентацијом, највероватније се неће поновити, барем у овој деценији.
Ипак, реченице које изговара и које је изговарао кроз читав квалификациони циклус, говоре да је нешто поприлично труло у кошаркашкој Србији.
Пречесто је Кари "бежао" од улоге фаворита, потцењивао сопствене кошаркаше и говорио о противницима као о бауку којег ће Србија, само у идеалним условима успети да победи.
Након победе над Великом Британијом, селекцијом која је имала једну победу у десет утакмица у квалификацијама, Пешић је брзо спустио очекивања на Мундобаскету.
"Циљ на Светском првенству је да се пласирамо на Олимпијске игре, које су у Европи. То би требало да буде круна ове генерације, која има и младост, али и искуство. Све преко тога, медаље, јесу ситуацију у којој можемо да се љубимо, скачемо од среће и бацамо тренерке у ваздух", изјавио је Пешић након пласмана на СП.
Те реченице у великој мери се косе са квалитетом играчког кадра репрезентације Србије, ма ко за њу наступао.
Наравно, фантастично би било да "орлови" у најјачем саставу, предвођени Јокићем, Богдановићем, Мицићем и другима, поврате Србији углед какав је уживала, не тако давно.
Чак и уколико то не буде случај, Србија у својим редовима поседује изузетно талентоване и успешне кошаркаше, који имају више него респектабилне каријере у свету кошарке.
И друга "гарнитура" наше репрезентације, на папиру би требало да буде јача од 70 одсто осталих селекција, јер се и даље ради о играчима који са великим успехом наступају у Евролиги и другим јаким лигама широм света.
Међутим, папир и квалитет играча у теорији је једно, а сурова реалност сасвим друга ствар.
Тако је Србија, упркос статусу апсолутног фаворита, у претходних пар година доживљавала велике "шамаре" у свету кошарке.
Рањени лав који је дозволио да га малтретирају
Суноврат је почео са Аргентином, наставио се у два наврата са Италијом, али последњих година, Србија не успева да изађе на крај са селекцијама какве су Немачка, Летонија, Белгија...
Увелико је изгубљен ауторитет и респект који је наша земља уживала од знатно јачих репрезентација, које су по сваку цену желеле да нас избегну на свом путу.
Од репрезентације са којом не желите да се састанете, релативно брзо се дошло до тога да је Србију више него изводљиво победити, и то више пута и у гостима ако треба.
Легендарни глумац Кристофер Вокен, у филму под називом "Poolhall Junkies", испричао је веома занимљиву причу користивши терминологију о лавовима.
"Имамо једног лава. Он је краљ џунгле, са огромном гривом око врата. Лежи испод дрвета, у сред Африке. Велики је, вруће му је, не жели да се помера, да се умара. Прилазе му младунци, почињу да га нервирају, гризу му реп, гризу му уво, а он не реагује. Лавица то види и почне и она да га зеза, а он и даље ништа. То брзо примете и остале животиње, прилазе му и оне. Шакали и хијене лају на њега и смеју му се, почињу да му улазе у територију и отимају храну. Тако из дана у дан, све су му ближи и све више му се ругају, све док једног дана, лав не устане и крене да растура све око себе. Да трчи као ветар, да лови и поједе све што му се нађе на путу, јер ипак, са времена на време, лав мора да покаже шакалима и хијенама, ко је краљ џунгле."
"Земља МВП играча" причају о Србији већ неко време, али све више и више се "хијене и шакали" поигравају са Србијом.
Промене селектора нису уродиле плодом, пошто након статуса олимпијског, светског и европског вицешампиона, Србију на прави пут нису успели да врате Игор Кокошков, ни Светислав Пешић у досадашњем другом мандату.
Прошлогодишњи Евробаскет на тренутак је дао наду, али је убрзо наговестио и истакао велике мане у игри наше селекције, а квалификације за Мундобаскет су то још више потврдиле.
Можда селектор Пешић има право када покушава да смањи очекивања и спусти навијаче на земљу. Можда Србија, упркос квалитету, са разлогом не успева да победи ни оне слабије, а камоли јаче од себе.
Рачуна ли Србија на Јокића, Богдановића, али и Теодосића?
Иако се не налази у најбољем репрезентативном периоду у својој историји, Србија ипак располаже са неким од најбољих кошаркаша на свету, те је немогуће немати велика очекивања и навијати за медаљу, па што да не и златну на првенству света у Јапану, Филипинима и Индонезији.
Никола Јокић је двоструки узастопни МВП најјачег клупског кошаркашког првенства на свету.
Центар из Сомбора крупним корацима хита ка трећем узастопном признању за најкориснијег играча света, чиме ће исписати историју НБА лиге.
Уз њега, "преко баре" су и Богдан Богдановић, Алексеј Покушевски и Бобан Марјановић.
Богдан је већ шесту сезону у НБА лиги, што довољно говори о његовим квалитетима.
И поред тога што је све чешће друга нападачка опција Атланте и што постиже све више и више поена, љубитељи српске кошарке највише навијају за његове поготке и игре у репрезентативном дресу, које су претходних година изостајале због повреда.
Алексеј Покушевски из дана у дан на највећој кошаркашкој позорници показује да га краси несвакидаша разноврсност, те је један од ретких плејмејкера који је покривао позицију центра у Оклахоми, па ће бити занимљиво видети хоће ли се "Поку" коначно наћи на списку селектора репрезентације Србије.
Потсећамо се да је претходних првенстава, Покушевски остајао ван састава његовом вољом, како би напредовао и радио на свом телу и игри.
Огромну прашину, селектор Пешић подигао је прошле године, када на Евробаскет није повео можда и најбољег плејмејкера у историји репрезентације - Милоша Теодосића.
На поменутом Евробаскету, дошло се у ситуацију где се на крају осетило одсуство лидера, ветеранског играча са искуством и некога ко би у можда умањеној улози, могао да има велики допринос.
Месецима након тога, Светислав Пешић изгледа није променио своје мишљење о Теодосићевом повратку у репрезентацију.
"Тада сам говорио да нико није искључен и прецртан, екипа се саставља од играча који искуством и младости задовољавају критеријуме. Дугачка је сезона, видећемо шта ће се дешавати. Не бих волео питања на која је давно одговорено. То је завршено. Видели сте којих 40 играча су прошли квалификације“, закључио је Пешић причу на ту тему.
Што се тиче наступа поменутих Јокића, Богдановића, али и вишеструког МВП играча и освајача Евролиге Василија Мицића, повратника у Европу Немање Бјелице, као и многих других, Пешић је имао неодређену изјаву.
"Правимо календар, гледамо где ћемо играти пријатељске утакмице и са ким ћемо играти. Тарлаћ и ја морамо да размотримо све то. Споразум између НБА и ФИБА каже да играчи могу да почну припреме 28 дана пре почетка Светског првенства. И даље не знамо докле ће Јокић и Богдановић играти у НБА. У Евролиги су тек сада почели да играју озбиљније утакмице. Њихове утакмице се завршавају крајем јуна, тако да ћемо видети шта ћемо и како ћемо. У јуну ћемо можда позвати кандидате који ће бити слободни, да тренирамо и разговарамо. То ћемо све урадити пре годишњег одмора јер момци морају да се одморе. Лоша припрема, лоше првенство", рекао је Пешић.
Да ли је време за алтернативним кадровским решењима
Помињало се да је Србија са 40 играча наступала у квалификационом циклусу за Светско првенство.
Међу њима је било и вишеструких МВП играча, али и дебитаната.
Све чешће су теме, полемике и питања, да ли Србија треба да се прилагоди остатку света и почне са алтернативним кадровским решењима.
Кевин Пантер је капитен Партизана и поседује српски пасош, НБА кошаркаши Џон Кончар и Френк Камински вуку корене из наше земље, а Андреј Стојаковић се помињао све док се није определио за Грчку.
Ипак, све више преовладава мишљење да Србија, међу поменутих 40, а чак и 50 играча које има на располагању, има знатно квалитетнији састав од многих селекција које су имале више успеха у претходном периоду, а кошаркашка јавност сложиће се да проблем Србије не лежи у томе што нема натурализоване странце, или што талентовани играчи бирају да играју за неке друге земље.
Да ли је проблем у одговорности у нападу, залагању у одбрани, рату на релацији ФИБА - Евролига, недостатку константности, да ли у разлици партија које кошаркаши имају у националном и клупском дресу, у огромном притиску славне прошлости и на успех навикнутих навијача, или нешто за шта још увек нисмо чули и сазнали, остаје да се види у наредном периоду.
Оно што је сигурно, на основу закљученог из претходних турнира и партија, Србија ће морати да направи крупан корак унапред, уколико жели да остане кошаркашка велесила и уколико жели да се врати на прави пут.
За тако нешто, потребно је да свако, од кошаркаша, преко тренера, па до челника савеза, буде на истој страни и да има исти циљ на уму. Наравно, фактор игра и фортуна, које нам је недостајало у претходним годинама, те остаје да се надамо да ће се сви параметри поклопити, како би поново гледали "орлове" на светском кошаркашком трону.