Србија, 20 година од краја Југославије - који клубови стварају репрезентативце?

Савезна Република Југославија престала је да постоји 2003. године. Идеја панславизма, покрета за ослобођење и уједињење Словена с краја 19. и почетка 20. века, доживела је крај потписивањем Уставне повеље Србије и Црне Горе. "Југославија" у имену државе нестала је после 74 године. Али, на фудбалском терену појам Југославије био је најдуготрајнији.

Фудбалска репрезентација некадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца такмичила се под именом Југославије пуних девет година пре него што ће краљ Александар тај термин узети за назив краљевине. Сада, две деценије откако су "плави" први пут наступили под другачијим именом, Југославија је - макар у фудбалском смислу - прошлост којој се тежи.

"Орлови" на испиту, Литванија први корак ка циљу пласмана на ЕП

Србија и Црна Гора, а потом и сама Србија, наставила је да се пореди са славном претходницом. Југославија је остала репер за остварене резултате и циљеве које треба достићи. У дану када "орлови" започињу квалификације за Европско првенство 2024. године, Србија сања пласман на турнир на ком је последњи пут наступила под именом Југославија са све Драганом Стојковићем на терену.

Човек који је играо и у тиму земље "од Вардара до Триглава", данас је селектор. Стојковић за избор репрезентативаца има далеко скученији простор него бројни селектори под којима је он играо. Србија је само у последњих 10 година изгубила око 500.000 становника.

Таква статистика погађа и фудбал, ма колико тривијално то неком звучало. Зато се селекција окреће и дијаспори - вероватно већ у петак увече у црвеном дресу дебитоваће Лазар Самарџић, талентовани офанзивац рођен и поникао у Берлину.

Али где су никли репрезентативци СЦГ и Србије? Од првог меча "не-Југославије", против несрећног Азербејџана, репрезентацију је представљало 207 играча.

Шта се може научити из њихових фудбалских почетака и путева који су их доводили до државног тима? И како то фудбал неприметно гласно заговара децентрализацију?

Играч за репрезентацију може да се појави било где

Србијa нису само Црвена звезда и Партизан. Том реченицом љубитељи фудбала неретко указују на постојање других клубова, да се не врти све око "вечитих". У истраживању РТ Балкан о последњих 20 година националног тима, то је чињеница коју треба ценити.

Од 207 репрезентативаца СЦГ и Србије, колико их је крочило на терен у званичним утакмицама, њих 67 поникли су у млађим категоријама црвено- и црно-белих. То је готово једна трећина.

"Србија нису Звезда и Партизан"

Бранислава Ивановића, рекордера са 105 наступа, репрезентацији Србије "подарио" је Срем. Милан Јовановић је преко Космоса из Бајине Баште и Будућности из Ваљева стигао до сениорског фудбала у Војводини.

Полимље из Пријепоља је фудбалски одгајило Ивицу Драгутиновића, док су из зрењанинског Пролетера изашли Звонимир Вукић, Владимир Ивић и Душко Тошић.

Укупно 79 клубова је на овај или онај начин допринело стварању будућих репрезентативаца. Шареноликост средина у којима се таленти рађају је упадљива – репрезентативце је дало 16 клубова из Војводине, по 15 из региона Београда и Западне Србије, и 11 са Истока.

Предвидети одакле ће стићи неки нови играчи за репрезентацију је равно клађењу на другу лигу Норвешке – то никоме не доноси добро.

Када је Зоран Тошић градио свој пут након стасавања у зрењанинским клубовима, шест месеци је био без клуба и играо је мали фудбал. Касније је досегао до Манчестер јунајтеда и 76 наступа за "орлове".

Пут Радосава Петровића од Јединства из Уба водио је преко Обреновца до Партизана, а онда и Светског првенства у Јужној Африци.

И старији примери нуде поуке – попут Дарка Ковачевића који је голгетерски таленат развијао у Радничком из Ковина; попут Дејана Стефановића, ученика Динама из Врања, касније дугогодишњег играча Премијер лиге.

Репрезентативци за понос Новог Сада, Крагујевца, Чачка...

Она фраза о "фудбалским центрима" је изанђана колико и бушна шерпа, али протеклих 20 година указују на добре и лоше примере.

Крагујевац је час имао, час немао клуб у Суперлиги у том периоду, али је подарио Филипа Костића, Луку Миливојевића и раније Предрага Ђорђевића. То је већ 127 наступа за репрезентацију.

Допринос Зрењанина је раније истакнут, док је и Чачак преко свог Борца дао девет репрезентативаца – истина, само су Дарко Лазовић и Филип Младеновић од њих оставили већег трага. Нови Сад је кроз своју Војводину урадио далеко највише после "вечитих" са чак 17 репрезентативаца.

Много испробаних играча

Па и мањи београдски клубови су имали познате школе - од Земуна у ком су стасали Матеја Кежман и Ненад Милијаш, до Рада где су успешне каријере зачињали Зоран Мирковић и Ненад Томовић.

Источна Србија заостаје за другим регионима

Насупрот добрим су мање успешни примери, где се Источна Србија истиче. Звучи невероватно да је Раднички из Ниша дао два репрезентативца са по једним наступом. Или да је из Крушевца дошло укупно пет наступа које су донели Бојан Зајић, Душан Петронијевић и Милош Вулић.

Пожаревац је кроз Млади Радник давних дана изнедрио Марјана Марковића, пиротски Раднички нападача Николу Ђурђића, а Лесковац Лазара Ранђеловића, момка са једним наступом у државном тиму.

Вероватно највећи таленат тих крајева је Иван Илић – пре доласка у Звезду, растао је у школи фудбала Реал из Ниша, која у то време није ни имала сениорски тим. Непредвидиво, као друга лига Норвешке.

Да криза младе селекције не прерасте у рецесију српског фудбала

Утврдити одакле су репрезентативци стизали је лако - то је накнадна памет. На фудбалским структурама у Србији је да се постарају да стручност у раду са млађим селекцијама постоји у најширем обиму. У свим крајевима земље.

Само тако ће у Параћину моћи да се појави неки нови Ненад Ђорђевић. Или да из Бачке Тополе да израсте нови Никола Жигић, из Врбаса стигне неко попут Љубомира Фејсе.

Јер, не стварају се играчи наметањем правила "бонуса" у Суперлиги.

Да је последњих година у раду са млађим категоријама наишла криза, нимало тихо шапућу слаби учинци младе репрезентације - и резултатски и играчки. Таленти и даље стижу, показују то Душан Влаховић (2000. годиште) и Иван Илић (2001).

Али обојица су за велике иностране клубове потписали малолетни и успехе направили упркос трендовима српског фудбала - превремене продаје највећих талената. Но, и кризе су пролазне. Било би добро за српски фудбал да она не прерасте у рецесију.

Победе у дијаспори ојачале репрезентацију

Како су се државне границе мењале, а људи мигрирали, показују и чак 22 клуба која су дала репрезентативце а да или више нису део земље (појединци поникли у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској) или никад нису ни били (играчи расли у дијаспори).

Неки од њих су ту јер су играли за Србију и Црну Гору, попут Мирка Вучинића, Драгослава Јеврића и Бранка Бошковића. Неки су, као Младен Крстајић и Горан Тробок, почињали у Зеници и Сарајеву, када су ови градови још били део старе Југославије.

Али и последњих година приметна су два корисна тренда – скаутирање играча у региону, и скаутирање играча рођених у дијаспори.

Тако је Лука Јовић рано из Бијељине прешао у Београд да би се развијао у Црвеној звезди. Михаило Ристић је поникао у Рудару из Угљевика пре доласка у Лозницу, а онда и Звезду. Срђан Бабић је до 15. године био у родном Борцу из Бањалуке, пре селидбе у Војводину.

Још је више оних који су из свих крајева српске дијаспоре бирали да представљају Србију. Здравко Кузмановић и Милош Вељковић су почињали у швајцарском Базелу, а Александар Пријовић у Сент Галену. Други су стизали из САД (Невен Суботић), Канаде (Стефан Митровић), Аустралије (Иван Ергић), па и Холандије (Немања Гудељ).

Сада су српски таленти почели да стижу и из Немачке. Истина, у Аустрији су промакли Александар Драговић и Марко Арнаутовић, али у последњих 15 година, репрезентација је успела да значајно прошири базу потенцијалних играча.

Прошло је 20 година откако Југославија не постоји. Кроз још неколико, за репрезентацију ће играти момци рођени у Републици Србији.

Веза са бившом државом – и великом и оном крњом – биће све мање. Само ће резултати остати да се пореде са југословенским фудбалом.

Али ако Србија и у наредној деценији остане без пола милиона људи, трпеће и њен фудбал. А то ипак и није тако тривијално?