Фудбалска репрезентација Србије започела је квалификације за Европско првенство 2024. године баш како треба - са две победе, без примљеног гола и са чела табеле чека наредни изазов у јуну.
"Више од тога не може, не да УЕФА", шаљиво је прокоментарисао селектор Драган Стојковић по завршетку меча, поручивши да његов тим ради све оно што је неопходно да би се Србија приближила првом пласману на ЕУРО после 24 године. Ипак, у Подгорици се видело и штошта забрињавајуће.
Јесу "орлови" уписали још једну победу 2:0, као против Литваније, али у већем делу сусрета игра није била на добром нивоу. Рањивост екипе се видела из сваког ћошка стадиона "Под Горицом", а Црногорци дан након емотивне вечери имају за чиме да жале.
У Подгорици све другачије када дође Србија
На дан утакмице у Подгорици, све је указивало да Србија има "почасти" какве се не пружају доласку ниједне друге селекције. Меч је био проглашен за сусрет високог ризика, а затварање локала у центру града већ од 15.00 часова показало је жељу полиције да све прође у најбољем реду.
Унутар стадиона, Црногорци као да су желели да се "покажу и докажу" старом пријатељу после дугог невиђања. Трибине су биле пуне као ретко када, публика је била енергична и здушно је бодрила домаће играче, док је химна "Боже правде" била поздрављена аплаузима, без иједног звиждука. Баш онако како треба да буде.
И на терену се видела мотивисана Црна Гора, селекција Миодрага Радуловића ношена подршком са трибина. "Соколи" су изгарали, стављали комшијску селекцију на муке, али ни то није било довољно. Србија је са два гола решила меч, као да су поручивали "ви сте своје шансе имали, сад мало ми".
Сергеј и Тадић нису за тандем иза шпица
Србија је на терен стадиона "Под Горицом" изашла у систему 3-4-2-1, што је било очекивано. Ипак, и позиционирање Сергеја Милинковић-Савића и Душана Тадића иза најистуренијег Александра Митровића донело је очекивано проблеме. Србија је била статична, а фудбалер Лација "невидљив" у првих 45 минута утакмице.
Показивало се то у неколико мечева Србије у прошлости, да Милинковић-Савић и Тадић далеко боље функционишу у истом тиму када је овај први на нешто повученијој позицији, а овај други игра централније иза нападача, а не бочно. Због недостатка Сергеја на средини, Србији је фалио и играч који из дубине може да одигра прави пас унапред.
Осим слабе игре старијег од браће Милинковић-Савића, који је у пар наврата ноншалантно губећи лопту угрозио и читаву одбрану тима, ни Иван Илић ни Марко Грујић нису на средини терена могли да донесу право додавање унапред. Због тога се и Тадић често извлачио све до центра, тражећи простор, што је опет доводило до мањка офанзивних играча које би капитен Србије могао да пронађе додавањем.
Црногорци знали како да успоре "орлове"
Истина, сво то несналажење Србије са лоптом и кружење са десне на леву страну без икаквог учинка, било је плод и добре игре Црне Горе. Иако се Стојковићу може замерити тај превише статични избор нападачких линија тима и удаљавање Сергеја од позиције "осмице" која му далеко више одговара од "десетке", Црногорци су знали шта раде.
У формацији 3-5-2, а заправо често 5-3-2, "соколи" су са шест строго централних играча загушили део простора где Србија највише воли да дише. Вујачић, Савић и Томашевић (тј. Шипчић, након измене) у одбрани и Савићевић, Шћекић и Хакшабановић на средини били су дисциплиновани, збијени и агресивни у првих 60 минута утакмице.
Играчи Србије нису добијали ни простора ни времена на позицијама са којих могу највише да угрозе, стално бивајући усмерени ка спољним позицијама, где у највећем делу меча "орлови" нису имали продорност да створе проблеме. Све до оних последњих 20 и кусур минута, када је коначно почео да се показује квалитет Србије у нападу.
Дефанзивна транзиција опомиње
Ако је Србија нешто могла да научи на Светском првенству, то је онда колико лако дефанзивне транзиције могу да створе проблеме. "Ми ипак нисмо примили гол", констатовао је Стојковић, одговарајући на питања о дефанзивним проблемима. Али то је исувише лако и наивно рећи, јер Србија је и те како могла да поклекне у овом сусрету.
Када год би играчи Србије губили лопту на средини терена, читава западна трибина стадиона пажљиво би подигла и погледе и гласове, знајући да Црна Гора у тим тренуцима може да створи опасну шансу. Очито су и они гледали Србију у Катару.
Црногорци то овог пута нису тако лако кажњавали као Камерун и Швајцарска. Али, упадљиво је колико Србија нема ону италијанску "намазаност" да циничним фаулом брзо прекине контру ривала. Заправо, у бројним брзим нападима домаћих, играчи Србије редовно су били по неколико корака иза, упорно подижући надања домаће публике у гол Црне Горе.
Влаховићева "аура" човека одлуке
Душан Влаховић је са два поготка по уласку у игру на полувремену решио меч у корист Србије. То су била једина два шута "орлова" у оквир гола Црне Горе. Већ је стигао до три гола у квалификацијама за ЕУРО, а ово му је трећи меч у низу на ком је био стрелац (пре Литваније била је Швајцарска на Мундијалу).
Против Норвешке је био стрелац првог гола на путу Србије ка освајању групе Лиге нација. Против Азербејџана је са два гола повео екипу ка важној победи у Београду, док је у Луксембургу тријумф донео као једини стрелац на мечу. И против Ирске, у првом Пиксијевом мечу на месту селектора, покренуо је Србију голом којим је изједначио на 1:1 у победи "орлова" 3:2.
У свом 21. мечу за Србију, Влаховић је стигао до учинка од 13 голова. Већ је испред Милана Јованпвића (11 на 44 меча), Данка Лазовића (11 на 47 утакмица) или Марка Пантелића (10 на 43 сусрета). Нападач Јувентуса полако гради имиџ играча који ће знати како да проради за Србију чак и када у клубу пролази кроз кризу.
Па и када најбољем голгетеру Србије у историји, Митровићу, не иде све како треба, "орлови" у 23-годишњаку из Земуна имају још једног играча који се не либи притиска. Штавише, Влаховић показује да га све то додатно мотивише. Видела је то и Подгорица.