На крају све дође на своје. Исплати се свако одрицање, сваки тренинг, кап зноја, крви, пробијање мишића кроз сало, свака критика, свака баријера, свачија сумња.
На крају и "Најки" одлучи да нема шта више да се оспори и паметно каже, па направи једно ремек дело од рекламе.
"Момак из Србије уђе у дворану, буде МВП, па онда то понови. Затим води свој тим кроз плеј-оф, све до финала, а онда освоји и прстен. Уједини град и учини све срећним. То је то, то је пут", наводи се у поменутој реклами.
И заиста то јесте и било тако. Звучи и генерално изгледа да је све ово што су Јокић и Денвер остварили, толико једноставно, природно и нормално. Е, управо то је можда и највећи показатељ величине успеха српског играча на највећој светској кошаркашкој позорници.
Критичари остали без "муниције" и аргумената
Годинама, бројни љубитељи кошарке, разноразни стручњаци, аналитичари, бивши и активни играчи, па на крају крајева и аутор овог текста, имали су шта да замере у игри и самој појави Николе Јокића.
"Није занимљив или узбудљив", "није најбољи, има бољих", "добар је само у регуларној сезони, чекај да дође плеј-оф", "недостаје му карактера и убилачког гена да буде добар у завршници", "баш га брига за репрезентацију", "није бољи од Луиса Сколе, а не Вилта или Шека", "има среће", "саиграчи су му овакву партију одиграли сад и ко зна кад"...
Све ово били су само неки од изговора и ствари које су се качиле уз Николу, оспоравајући му квалитет и потенцијал.
Ипак, на крају је српски центар имао последњу реч, на крају је запушио уста свима онима који су месецима и месецима мењали наративе, исправљали криве Дрине, дражили длаке у јајету и проналазили начине да га не сматрају најбољим играчем данашњице.
Након две узастопне титуле у регуларном делу сезоне, Никола се потрудио да освоји оно много важније, оно што ће му у великој мери помоћи да стави тачку на слово и, а онда и натерати све поменуте неверне Томе да се извине и прихвате чињенично стање.
Успут, оборени су рекорди, исписана историја и зацементирано је то да је Србин водио НБА тим до прстена, а себе до до сада нетакнутих висина.
Не треба се много бавити у овим тренуцима статистиком, али немогуће је не помунути да је бележио "трипл-дабл" у просеку кроз цео плеј-оф, да се шалио са центрима какви су Дејвис, Адебајо, Таунс, Гобер и Ејтон, као и да је у други и трећи план стављао Леброна, Дурента, Букера, Батлера и остале.
Упркос свему наведеном, можда и највећа одлика у овом успеху јесте чињеница да је поред себе, временом учинио и саиграче бољим, био прави лидер на терену и ван њега, што је знао да се научи и понесе како у поразу, тако и у победи.
Лепота кошарке је у једноставности
Кажу да је у спорту битно не само то да побеђујеш, већ и начин на који побеђујеш, а Денвер је то ове сезоне радио маестрално.
Без помпезних најава, без трејдова и прављења "супертимова", без свађања са саиграчима и противницима.
Чистом кошарком, једноставном и лепом, чистим бриљантним умом који прати шта се дешава и препознаје ситуације корак или два унапред, прављењем вишка простора за своје саиграче, а онда и вера у њих, да ће урадити праву ствар, погодити шут, ухватити скок, испунити било који задатак који се пред њих постави.
Боље од тога тешко да може и питање је да ли би овај успех Денвера био оволики, да су имали још неку "мегазвезду" или лакши пут, да нису били оспоравани иако су били први на табели, да се више причало о њима, а не о противницима...
Чак и ако неко помисли да је ово било захваљујући срећи, поклапању звезда, хороскопа или неког другог небитног фактора, грдно се вара.
Денвер овај успех кује годинама, а делић потенцијала могао се видети у оном "баблу" на Флориди пре три године.
Онај ко тада није закључио да се ова екипа не шали, већ да гради нешто што потенцијално може израсти у дугогодишњег конкурента за титулу, грдно се преварио.
Наравно, није сав успех на Николи, већински јесте, али не сме се изоставити удео челника Денвера, који су пре свега окупили овај шампионски тим на једном месту, веровали у сваког појединца и учинили све да се они осећају као "део чопора".
Потом, трновит пут испреплетан повредама који су морали да пређу Џамал Мари и Мајкл Портер јуниор, такође заслужују да се слова и речи троше на њих, а потом и на Ерона Гордона, Џефа Грина, Калдвела Поупа, Бруса Брауна и сви остали који су били битни шрафови ове шампионске машинерије.
Фортуна или нешто друго
За успех ове размере, који је одавно превазишао оквире српске кошарке, неопходно је да се свака коцкица поклопи.
То је нешто што спорт из године у годину показује, да упркос свим факторима доступним тактици, техници, аналитици и статистици, има и онај необјашњив, онај изван земаљски.
Колике су биле шансе да једно детенце, 90-их година у Сомбору, Србији, носи џемпер баш Денвер нагетса, екипе коју ће годинама касније, водити до највиших висина у свету кошарке?
Колике су шансе да скаути агенције каква је Беобаскет, нису чули за Николу Јокића и да он буде први и једини кошаркаш којег је Мишко Ражнатовић потписао, без да га је уживо гледао?
Који су промили потом били, да Никола пред представницима Барселоне, која је у великој мери била заинтересована за српског центра, одигра једну од најгорих утакмица у животу и тако их натера да одустану од те аквизиције.
Да га Нагетси бирају тек као 41. пика у другој рунди, а да се за време тог избора, на телевизији врти реклама о неким тортиљама, кесадиљама или чему већ?
Баш док бирају њега, оног буцка са личне карте и пасоша који је до скоро био важећи, оног малог са слике у Денверовом џемперу, оног момка који безуспешно позива другаре на баскет у крају?
Сад далеко и страно делују ове приче и ови дани, али све то, сваки детаљ и ситница у његовом одрастању и путу, учинили су га оваквим какав је данас.
Никола је приземан, једноставан, породичан, помало лењ, помало вредан, необичан и чудан, али пре свега искрен и верујемо добронамеран.
Класификација, табела и шта даље?
Освајањем титуле у НБА лиги, Никола Јокић постао је тек пети српски кошаркаш коме је то пошло за руком.
Пре њега, прстен су узимали Дарко Миличић, Пеђа Стојаковић, Огњен Кузмић и Немања Бјелица.
Ипак, јасно је да нико од наведених није имао ни близу улогу као Никола Јокић, који је освајањем признања за најкориснијег играча финала НБА лиге, исписао нове странице историје српске кошарке.
Не треба овај успех умањивати и лимитирати само на Србију, већ се увелико може причати о Јокићу као најбољем европском, или генерално најбољем "белом" кошаркашу у историји.
Како има 28 година и још много сезона пред њим, оставићемо га да полако, али сигурно, пристиже и престиже Дирка Новицког, Тонија Паркера, браћу Гасол и друге великане по поенима, рекордима, титулама и оно веома битно - медаљама.
Прва прилика да многе, па поново понављам и самог аутора овог текста, још једном разувери ућутка и учини мирнијим и задовољнијим, Никола има на Светском првенству у кошарци, на којем Србија има лепе шансе да се окити неким одличјем, што да не и златним.
"Џокер" је свој шаљиви шешир заменио круном, уклесао своје име у сам врх светске кошарке и заиста је утисак да је тек сада отворио себи пут ка нечему незамисливом и бесмртном.
На њему је да настави да ради и буде дисциплинован, али пре свега да настави да воли и да се игра кошарке.
То је нешто што ради сјајно и што му не можемо оспорити, за разлику од начина на који прославља највећи успех у досадашњем току каријере.
Настави да будеш "џокер", настави да се шалиш, зезаш, играш. Настави да представљаш Србију на најбољи могући начин.
Одмарај уз породицу, пријатеље, коње и пиво, ради све што пожелиш, јер си све то заиста сада заслужио.