Видео је Вимблдон штошта у скоро 150 година дугој историји постојања. Било је финала овековечених на филму, попут оног Бјeрна Борга и Џона Мекинроа. Било је сензација као она Горана Иванишевића 2001. године, када је специјалну позивницу претворио у гренд слем трофеј. Ту је и "сумрак сага" Рафаела Надала и Роџера Федерера пре равно 15 година.
Пре неколико дана, била је и четврта годишњица "оног" финала Вимблдона, када је плавокоса жена високо подигла кажипрст на меч лоптама Федерера, а Новак Ђоковић у петосатном спектаклу успео да све преокрене и истог момента учини тај сусрет легендарним.
Али, на неки чудан начин, Вимблдон од 1877. није видео оно што се спрема 16. јула, у финалној "закуски" коју спремају Ђоковић и Карлос Алкараз.
"Он је млад и гладан. И ја сам гладан. Хајде да онда направимо гозбу", биле су речи српског тенисера уочи великог финала.
Но, ни тако моћан "панчлајн" Ђоковића не може да стави у речи необичност борбе за трофеј која се очекује на Централном терену у недељу од 15.00 часова.
Ђоковић, освајач 23 гренд слема и власник свих највећих рекорда који у тенису постоје, играће против најбољег играча света Карлоса Алкараза, рођеног два месеца пре него што је Новак зарадио прве АТП бодове у каријери – има томе тачно две деценије.
Једина већа разлика између двојице финалиста (Србин је 16 година старији од Шпанца) била је у финалу Вимблдона 1974, када је Џими Конорс победио 18 година старијег Кена Роузвола. Али од тада је прошло 50 година и тенис се у међувремену мењао брзином Новакових бекхенд паралела.
Овај дуго чекани састанак у финалу тешко је успоредити са било чиме. То је судар двеју генерација – Новака, који потиче из неког другог времена, али се у овом новом одомаћио; Карлоса, миленијалца који не може да памти ни Федерерове најбоље играчке године. За многе, нарочито на делу Запада који "не мирише" београдски шмек, ово је и судар који би могао да означи коначну смену гарди.
Алкараз је, с добрим разлогом, већ виђен као неко ко ће терорисати тениски свет у ери пост-велике тројке. За многе, ово је прилика да коначно започне пад Новака Ђоковића, да се ресетује време и отпочне са бројањем година нове ере, оне ере у којој нема ни Новака, ни Рафе, ни Роџера.
Тако драматичан сценарио и пад Ђоковића тешко је замислити – како, забога, и помишљати на то када "најмлађи 36-годишњак на свету" има 27 узастопних победа на гренд слемовима и не зна за пораз од Ролан Гароса 2022? А не заборавимо, и тада је изгубио од припадника старе гарде, Рафаела Надала, на његовој љубљеној париској шљаци.
Ни када је Федерер "надолазио" као млад тенисер, није постојало гренд слем финале којем би се могла придавати важност почетка коначне смене једне и доласка нове генерације.
Рецимо, његово финале Ју-Ес опена 2005. године и тријумф против Андреа Агасија био је више последњи трзај Американца него наговештај доминације Швајцарца. Роџер је тада већ имао пет слемова у ризници и био је незаустављива сила, а "дечку из Лас Вегаса" је то било прво финале после скоро три пуне године.
Ни када је Пит Сампрас одлазио, није било судбинских сусрета у финалима који би симболизовали крај његове генерације. Уосталом, "Пистол Пит" је једини тенисер који је освојио последњи гренд слем на ком је наступио (Ју-Ес опен 2002. године).
Чак и са накнадном памећу, тешко је у прошлости пронаћи оно што у садашњости представља финале Ђоковића и Алкараза.
Ово је двобој најбољег из најдоминантније генерације коју је иједан спорт икад изнедрио, са клинцем у којем се огледају обриси те исте генерације – и шпански "кохонес", и швајцарска "чаролија", и српска дрчност и ефикасност.
У томе је ствар. До сада смо схватили да су трагови врлина "велике тројке" у суперталентованом Шпанцу довољне за доминацију над екипом која ту "тројку" није умела да свргне.
Али, да ли су ти трагови довољни за рушење најбољег у историји, главом и брадом?
Нека гозба за историју почне.