Запамтите, ми смо Србија

Многи су говорили да уколико понови партију против Литваније, Србија има шансе да парира Канади, једној од најбољих репрезентација на овогодишњем Мундобаскету. "Орлови" се са тим нису сложили, па су уместо парирања, решили да својом препознатљивом кошарком потпуно почисте северноамеричку селекцију

Чињенице кажу да се Србија из Маниле враћа са медаљом, остаје само "орлови" одреде којег ће бити сјаја.

Такође, кажу и да је екипа коју са клупе предводи Светислав Пешић поново очитала кошаркашку лекцију квалитетном ривалу.

Ипак, можда и најбитније јесте то да кошаркашки свет поново Србију гледа као велесилу.

Након неколико година паузе и, за све нас шокантних неуспеха, Србија је испливала из муља и вратила се тамо где јој је место – у сам врх светске кошарке.

"Орлови" су још једном одрадили домаћи задатак, перфектно скаутирали противника и од старта увели меч у ток који им одговара.

Сви за једнога, један за сви

Што се тиче неког теоретског и тактичког дела, Светислав Пешић је још једном оправдао епитет старог лисца и тренерског гиганта. Иако често оспораван, некада и са разлогом, искусни стручњак решио је да запуши уста свим критичарима и врати своју земљу на постоље.

За разлику од меча са Италијом, у којем је препуштено ривалу да се пита и одлучује, Србија је и против Литваније, а поготово против Канаде, судбину и конце држала у својим рукама.

"Скенирање" ривала одрађено до самих танчина, што говори и податак да је Алекса Аврамовић неколико дана гледао на који начин да брани и одузима лопту најбољем поентеру турнира – Шеју Гилџус-Александеру.

Такође, физичка доминација Николе Милутинова је одмах препозната и истакнута у први план, што је натерало ривале на промене у одбрани, рани бонус, већи број фаулова.

Чак и када би теоретисање и тактика заказивали, када би меч претио да оде у нежељене воде, Пешић је имао "оне своје", друге адуте.

Тада би се на клупи Србије могло чути: "Бубните их први!", "Нећемо да се брукамо", "Изваћарићемо га на зицер" и "Снађи се!".

Још једном је стари Пироћанац показао значај неких, на први поглед небитних и бесмислених ствари у кошарци.

Управо је то једна од лепота овог спорта, што вам победу некад неће донети најбоље нацртани напад, већ најбоље што можете да измислите у датих неколико секунди. Што намерна, или ненамерна штампарска грешка у поруци "Сви за једнога, један за сви", извуче максимум из момака који су спремни да живот дају за ову земљу.

"Последњи плес", речено је када је Пешић поново седао клупу Србије. И док су многи само маштали о томе да би могао да нам врати медаљу, он је у томе успео.

Алексааааааааа

Још једном је огромну улогу у тријумфу Србије играо Алекса Аврамовић. Момак кроз којег се огледа читава екипа, лакмус папир нових "орлова", дискретни херој поново је ушао у игру у другој четвртини и потпуно је променио у корист Србије.

Затворио је пречесто помињаног Гилџус-Александера, натерао га на велики број фаулова и потпуно уклонио из меча. Момак који је давао по 30 поена по утакмици, баш против Србије, приказао је најслабију партију. Случајност или не? Процените сами...

Уместо тројки Летонаца, закуцавања Американаца или каквих других атрактивних потеза неке звезде турнира, ФИБА би данима могла да пушта најбоље потезе Аврамовићеве одбране, пожртвовања и "намазаности".

То је нешто на шта би деца, поготово у Србији, морала радије да се угледају, а не на беспрекорно убачене тројке Стефа Карија, или ванземаљског атлетицизма Леброна Џејмса.

"Кошаркашки полубог" поново преузео улогу лидера

Након меча са Литванијом, могли смо да чујемо веома занимљиву изјаву о Богдану Богдановићу, коју је рекла особа која га изузетно добро познаје.

Наиме, коментаришући Богданов безобразлук против Италије, а потом и рапсодију против Литваније, Душко Вујошевић рекао је да капитен Србије о себи има мишљење као о неком "кошаркашком полубогу".

Богдановић је још једном свесно преузимао одговорност и бреме најквалитетнијег играча у редовима Србије.

Полудистанцама, тројкама, полагањима, "флоутерима", али и асистенцијама, бек Атланте је Србији доносио мир у свакој ситуацији када је то било најпотребније.

Многи нису свесни његовог развоја и раста из године у годину, али овај турнир ће послужити да се створи боља слика о томе. Оно што многе навијаче, па и аутора овог текста највише радује од Богдана, јесте његова изјава након меча.

Био је миран, хладан и сталожен и рекао да времена за славље нема, пошто посао није завршен. До краја турнира остала је још једна утакмица, а ма ко био противник, Богдан жели да Србија буде на свом максимуму.

Шта очекивати од финала

Србија је победила у две, за њу, најбитније утакмице на турниру. Прво је изборила учешће на Олимпијским играма наредне године у Паризу, да би потом отишла корак даље.

"Орлови" ће се са медаљом око врата за неколико дана упутити у Србију, где ће их десетине и стотине хиљада људи чекати испред балкона Скупштине Београда.

Србија ће у финалу играти против Немачке, која је, помало изненађујуће, победила фаворизовану екипу САД са 113:111.

Стиче се утисак да је Немачка учинила велику услугу "орловима" савладавши Американце.

Иако је Србија славила у последњем међусобном дуелу (борба за пето место на Мундобаскету у Кини), свакако да репрезентација САД није пожељнији противник.