И док селектор Драган Стојковић Пикси с правом може да каже "обећао сам вам Европско првенство и то сам и испунио", расположење у Србији и околним регионима са српским живљем је далеко негативније него што би ико пре почетка квалификација то очекивао.
Ако је после Лисабона пре две године владао општи делиријум, одлазак у Немачку из Лесковца био је антиклимактичан. Због чега? И шта је Србија, ако је ишта, научила из овогодишњег циклуса?
Србија је победила две репрезентације
Србија је пре две године отишла на Светско првенство у сјајном стилу - без пораза, победивши Португалију усред Лисабона.
Били су и најефикаснији у групи и сваки тим против ког су играли победили су макар једном.
Сада, Србија је на ЕУРО отишла победивши само две репрезентације: Литванију и Црну Гору. "Орлови" су имали среће да на жребу добили групу која је, с изузетком Мађарске, више изгледала као група "Ц" дивизије Лиге нација у којој су већ играли. У оном првом издању тог такмичења, Србија је била испред Румуније и, погађате, Литваније и Црне Горе.
Два меча са Бугарима донела су два врло мршава ремија у којима су Пиксијеви пулени "спасавали главу", док су два пораза против Мађара били отрежњење да овај тим није напредовао откако се пласирао на Мундијал у новембру 2021. године.
Да Србија није напредовала показује и да је у овим квалификацијама остварила исти учинак као у квалификацијама за ЕУРО 2021. године. И тада је скор био четири победе, два ремија и два пораза, за укупно 14 бодова. И тада су "орлови" савладали само две екипе у групи (Луксембург и Литванију). Разлика је што су тада преостале екипе у групи, уместо Црне Горе и Мађарске, биле Украјина и Португалија, које су и послале "орлове" у онај кобни бараж.
Катар, "А" дивизија Лиге нација и Немачка, али...
Меч против Бугарске у Лесковцу био је савршен пример различитих расположења који владају у репрезентацији и међу народом.
Србија је први пут играла на новом стадиону на истоку земље, после меча је екипа могла да направи велико славље и прослави пут у Немачку и друго узастопно велико такмичење, што се није догодило од турнира 1998. и 2000. године. Уз то, Пиксијева екипа је и прошле године обезбедила пласман у "А" дивизију Лиге нација, па је тако у сва три циклуса у последње три године успела да оствари зацртани циљ.
Међутим, контекст је кључан - фудбал који је Србија приказивала током квалификација тешко да је икоме стављао осмех на лице, док је игра против Бугара у Лесковцу била поново безидејна, растрзана и "начичкана" грешкама. За осам мечева у квалификацијама, навијачи репрезентације без већег стреса испратили су вероватно само победе против Литваније.
Наступи су већ дуже испод очекиваног нивоа - у нападу се Србија све више ослања на прекиде јер из игре не ствара довољно прилика, док је у одбрани хаотична ситуација још од Мундијала и нема назнака бољитка. А баш сећање на Катар буди ноћне море зване "Камерун" и "Швајцарска".
Да ли је, онда, одлазак на ЕУРО био дуго чекан? Јесте. Да ли је ово "историјски успех исписан златним словима", како је селектор Стојковић након меча изјавио? Не баш.
Јер Пикси је у истој изјави рекао и да је ово "резултат који смо имали у плану". Србија у оваквој групи никада и не сме да доводи у питање пласман на велико такмичење. А ако већ желимо континуитет одлазака на турнире, како бисмо тамо направили искорак, онда би утакмице као ова у Лесковцу требало да буду изузетак у играма тима, а не реприза већ виђеног.
Време да "орлови" опет буду непредвидиви
Можда и јесте типично српски да најјаче критике фудбалској репрезентацији долазе када се она пласира на велико такмичење. Али бити међу 24 најбоље селекције Европе од њих 55 није оно чиме би ико требало да се задовољава. Баш зато што селектор истиче "да је ово златна генерација фудбалера".
Заправо, критике јавности које се могу нашироко читати по порталима и друштвеним мрежама не би требало да буду додатни притисак играчима, како се то у изјавама често може чути. Не треба, јер ове критике долазе у прави час - не када је екипа већ елиминисана са Мундијала са једним освојеним бодом, већ уочи великог турнира, када има времена да се ствари исправе.
Зато, Пиксијева Србија треба да мало мање буде "типично српска" и јежи се сваког негативног коментара. Србији је потребно да поново буде непредвидива, као што већ дуго није била, од оних мундијалских квалификација. Тај квалитет у екипи постоји - стога је потребно да се унутар тима сви погледају у очи и јасно кажу једни другима да овај циклус квалификација није донео игре какве су биле очекиване.
И то је у реду. Ако Србија заблиста у Немачкој и направи успех, онда се слабих квалификација више нико неће сећати. Тада ће и Пикси и његови играчи моћи да, типично српски, кажу нацији:"Јесмо вам рекли". И опет ће јавност, као после Лисабона, пасти у делиријум, славити Пиксија као националног хероја и отићи у другу крајност.
То јесте типично српски. За такав сценарио навијамо.