Шах је тако поново стигао у фокус српске јавности. Магична игра на 64 црно-бела поља последњих дана окупира пажњу домаћих љубитеља спорта, баш онако како и сам шах окупира пажњу играча.
"Утисци су сјајни. Историјски је резултат. Већ су се мало слегли и утисци и емоције. Полако постајемо свесни шта смо урадили", за РТ Балкан почиње Миодраг Перуновић, селектор најбоље шаховске репрезентације у Европи.
У саставу Александар Предке, Алексеј Сарана, Александар Инђић, Роберт Маркуш и Велимир Ивић, Србија је завршила испред Немачке и Јерменије, освајача сребра и бронзе, а у девет рунди уписала је чак седам победа.
И док многи у Србији до сада нису били упознати са квалитетом репрезентације, у шаховским круговима се знало да овај тим поседује потенцијал.
"Јесте, ово је суштински изненађење, али не превелико за шахисте који то прате. Пре две године на Европском првенству и прошле године на Олимпијади у Индији смо били надомак борби за медаљу. Видели смо да смо ту негде близу, али да нам нешто фали. Ове године све се поклопило. У међувремену су и Предке и Сарана постали чланови наше репрезентације. Уз Инђића, стандардног репрезентативца и носиоца наше игре, уз Маркуша и Ивића, на крају смо успели да стигнемо до ове велике победе", објашњава Перуновић.
Предке и Сарана су руски велемајстори који су након почетка сукоба Русије и Украјине одлучили да дођу у Београд.
Обојица су резултатски у светском врху. Сарана је ове године постао првак Европе у појединачној конкуренцији, једини у историји које у истој години објединио индивидуалну и екипну европску титулу, a уз то је у јуну освојио још једно злато за Србију - на Олимпијској е-спорт серији у Сингапуру.
И он и Предке су решили да наступају под српском заставом, што је већ почело да позитивно утиче на српски шах.
"Јесте тако. С друге стране треба узети у обзир да многи тимови годинама и деценијама имају странце у својим редовима. Французи, Словенци, па и Енглези имају једног Руса. Шпанци већ 15 година имају чувеног Летонца у тиму, сада имају и једног Руса. Тако да тај тренд постоји одавно. Наравно, ове године је по први пут ФИДЕ дала могућност да играчи који су Руси, уколико не желе да играју у Азији, где се тамошња селекција сад такмичи, могу да играју за неке европске екипе. И дошло је до велике сеобе Руса, па су и многи други били појачани", прича Перуновић за РТ Балкан.
Селектор репрезентације Србије каже да овдашња шаховска сцена може да настави да напредује после доласка двојице руских велемајстора.
"Имамо велики број клинаца који полако почињу да и на том европском и светском плану постижу све боље резулате. Увек смо ми били високо котирани, не највише, али у око 20 најбољих екипа у свету. Увек нам је то нешто фалило. Да ли је то срећа или стабилност, стицај околности... Сад је све то легло на овом једном турниру. Има наде за наш шах, има много добрих клинаца и масовност је велика која ће, надам се, сада бити повећана."
Србија од осамостаљења 2006. године никада није освојила медаљу.
Последње одличје се чекало од 1999. године, када је женска селекција предвођена Алисом Марић освојила сребро на Европском првенству. Пре тога, СФР Југославија била је шест пута вицешампион Европе, сваки пут остајавши без злата због надмоћи Совјетског Савеза.
"Није се толико шах пратио протеклих година и деценија. После Светозара Глигорића и те славне екипе, Драгољуба Велимировића, Александра Матановића – дошло је до периода, да кажемо, стагнације тог југословенског, српског шаха. Након тога је био појединачни бљесак повремено Ивана Иванишевића, Боркија Предојевића, али ништа слично овоме", објашњава Перуновић, који верује да успех из Будве може да остави позитивне последице и на дугорочном плану.
"Када сви ти клинци виде ове момке у новинама, кад је тако успех пропраћен звучно... Кад у њима виде неке нове идоле, сигурно ће то довести до побољшања саме игре. То се види по позитивним реакцијама. Шах је много популаран. Негде сам чуо да је то трећи спорт по популарности у Србији."
Од одласка поменуте славне генерације југословенских шахиста, српски шах је остао у незавидној ситуацији да је и преношење тог великог знања постало отежано. Перуновић верује да би долазак Предкеа и Саране и у томе могао да помогне српском шаху у глобалу.
"Може то да значи. Они у дружењу и комуницирању са осталим играчима могу да подигну ниво других играча. Битно је и да ти момци после играју на нашим државним такмичењима. Играњем са таквим играчима, они сигурно појачавају и ниво других српских играча и српског шаха генерално. Кроз те партије против њих двојице, други шахисти ће више да науче и боље да се припреме, да буду студиознији у приступу. Обојица су по рејтингу веома слични и међу првих 50 играча у свету. Суштина је у том њиховом укључивању у српске токове, а то је већ случај, јер један игра за шаховски клуб 'Пожегу', а други за 'Змај'", јасан је селектор Србије.
Зато би одлука Шаховског савеза Србије да отвори могућност доласка страних играча у репрезентацију могла да има и далекосежније последице од освајања Европског првенства.
Уосталом, можда је баш прихватање тог одавно присутног тренда било неопходно да српски шах створи све предиспозиције за нови "бум".
"Предке и Сарана јесу Руси, али играју Руси и код других. Странци деценијама играју у другим репрезентацијама. Ми смо можда имали више среће да смо погодили праве, добре момке који су велики професионалци", закључује Миодраг Перуновић у разговору за РТ Балкан.