Најтежи час љубави

Опроштај...

Већ прва реч, пре него што се усудим да кренем даље, јесте претешка, прегруба и пресурова.

Такође, препогрешна, јер ће се на часовима љубави, сигуран сам, понављати изнова и изнова прекрасна лекција о Дејану Милојевићу.

И превише је свега "пре" у вези са човеком какав је Дејан Милојевић.

Прерано је отишао. Прекратко је био у Партизану да постане оваква, превелика легенда. А опет, премала, наспрам тога колики је човек.

Предуг и прегласан је био и аплауз у "Арени" у односу на све претходне, а опет, прекратак и претих да прекрије мук који је настао његовим (прераним) одласком.

Али, превалићу тај проклети опроштај преко усана, па се пребацити на лекцију, још једну коју ми је пренео и пружио велики, огромни Дејан Милојевић...

Часове љубави одавно не похађам. Барем не редовно, као некада. Кампањац сам. Нисам их прерастао, нисам их се презаситио, само сам на некој врсти, рецимо, самододељеног продуженог зимског распуста.

Попут клинца који мисли да је свет његов, који је, премлад и презелен, попио сву памет света; веровао сам да многу штошта од наученог да пренесем на нове генерације, онако како то код нас већ иде – са колена на колено.

Све до прошле среде, када сам био приморан да се пресаберем и преиспитам.

Пречудно је како случајно и неочекивано могу утицати на човека људи које није ни упознао, које није ни сусрео не би ли се додирнули макар, или разменили по коју мисао. Али, то је ваљда одлика оних најбољих и највећих међу нама. Оних изванредних и посебних.

Као исти тај клинац – сада саучен са муком и тугом, необјашњивом и непојмљивом аномалијом која му дрма тај свет под ципелама, упутио сам се, руку под руку са ћерком, ка сигурном – ка кући... У дворану.

Да ли је она ту била више због мене, или ја због ње и лекције коју она треба да научи – не знам. Заиста не знам. На крају, није ни важно – ишли смо заједно, једно због другог.

Има нечег предивног у тој претужној прерасподели туге, са онима чија је колико је и твоја. Са онима са којима си похађао исте часове и хватао белешке о тој истој љубави.

Професори су се мењали, студенти још брже, али је суштина, пресудно, одувек била иста. Константа. Непромењива. Под црно-белим кровом, љубав је аксиом.

Међутим, колико год да је било лакше када се туга разделила на 23.000 и кусур предивних душа, остало је још превише времена до краја овог часа љубави, најтежег и најтужнијег до сада.

Тој претужној, заглушујућој тишини, стајали су насупрот, поносно, уздигнуте главе и са кнедлом у грлу сви до једног – професори, студенти, апсолвенти, бруцоши, ђаци генерације, кампањци... Победили су тишину, наравно. Као и све до сад - храброшћу, длановима, гласом и љубављу. Невероватном љубављу. Пркосни и спокојни, достојанствени и поносни што их, барем једна ствар – и то никако мала ствар - повезује са човеком као што је Милојевић.

Пресрећни што могу рећи, без устручавања - Деки је један од нас. Деки је наш. Ми смо његови.

Због тога, колико год да је претужан и претежак овај час љубави био, истовремено је био и најлепши. Величанствен и задивљујућ. Божанствен и грандиозан, у свој својој тузи и болу.

А ако је неко заслужио такав дирљив и узвишен поздрав, онда је то људина какав је Дејан Милојевић.

Сигуран сам да се Душко Вујошевић, један од највећих професора овог црно-белог универзитета лепоте и живота, не би наљутио уколико се дрчно успротивим његовим мудрим речима, које је, истина, изрекао у потпуно другом контексту и ситуацији – неће се ово једном лане звати.

Овај час љубави ће трајати заувек.

Баш као и Дејан Милојевић.