Када се са благо горким укусом у устима завршила прошла сезона, било је јасно да Партизан поседује потенцијал за највише циљеве.
Пораз у финалу Купа Кораћа је поништио трофеј АБА лиге, а све урађено у Евролиги је усадило наду и семе да уз пар добрих потеза на тржишту током лета, као и вредним радом, црно-бели могу у сам врх и коштац са најбољима.
Годину дана касније, екипа не само да није отишла корак напред, већ није чак ни остала у месту.
Јавно и отворено се говорило о нападу на фајнал-фор и три домаћа/регионална трофеја.
И док многи навијачи, али и чланови Партизана, кривце налазе у другима и разноразним факторима и ситуацијама кроз које се пролазило до данас, тешко је отргнути се утиску да је прави разлог за кривицу све време унутар клуба.
Упркос томе што се и у тренутној ситуацији може пронаћи разлог за позитивност, задовољство и надање, чињеница каже да је у три сезоне по повратку најбољег европског тренера, Партизан освојио тек један трофеј и то након преокрета у "мајсторици".
Прављење тима и грешке које се не смеју поновити
Имао је Партизан једну јаку базу на коју је могао свашта на дозида ове сезоне.
Ретки су случајеви у српској, регионалној, па чак и европској кошарци, да један тим има луксуз да задржи велику већину екипе.
Партизан је то имао и могао, што говори и податак да су се у екипи у односу на прошлу сезону, променила тек два до три заиста битна играча.
Проблем црно-белих је што те играче није адекватно заменио.
Иако су успели да продуже уговоре са Пантером, Нанелијем, Ледејем, утисак је да се читаве сезоне осетило одсуство Лесора, Егзума и Мадара.
Френк Камински, уз све своје квалитете, није ни тип центра какав је Матијас Лесор, нити је успевао да на свој начин утиче на игру српског тима у тој мери.
Француз је прерастао у једног од најбољих центара Евролиге, не само због тога што може сам да утиче на игру, већ што блоковима и "ливадама" креира просторе и својим плејмејкерима, који га за то награђују.
Бруно Кабокло, на папиру можда и унапређена и још атлетски доминантнија верзија Лесора, успевао је тек на моменте да бљесне и покаже свој потенцијал, али је у већини времена показивао да није још увек спреман за највиши кошаркашки ниво.
Начин на које је Аустралијанац Данте Егзум дизао навијаче на ноге, пробијао и реметио противничке одбране и својим умећем и квалитетом доприносио тиму, тешко је било надоместити.
Чак ни Пи-Џеј Дожир, очигледан НБА калибар играча, није могао да испуни ту улогу и те захтеве.
Технички и вештинама вероватно квалитетнији тип кошаркаша, Пи-Џеј је покушавао на другачији начин да утиче на игру.
Питање је и каквог је физичког и менталног стања био у овој завршници сезоне, пошто је квалитет његових партија драстично опао и деловало је да иде линијом слабијег отпора. Тако су се коментари навијача Партизана везани за њега променили од: "Како је овај играч уопште завршио у Партизану", до: Не вреди, не иде, време је за растанак".
Маетуш Понитка је такође у теорији, требало да представља унапређење у тиму у односу на прошлу сезону и на пример младог Мадара. Ипак, Пољак испрва није имао среће са повредама, да би у финишу сезоне успео да представља битан фактор у игри црно-белих, али очигледно недовољан да би се направила разлика.
Јасно је свима да је Никола Миротић представљао кључни део слагалице Партизана ове сезоне, али једна озбиљна европска екипа не би смела себи да дозволи да од једне такве одлуке, пропадну две године труда.
Уговори и тешке одлуке
Партизан ће предстојећег лета имати веома тежак задатак у селектовању екипе.
Јасно је да већина играча заслужује да и наредне сезоне буде део тима и добије прилику да се искупи, али питање је дали такво мишљење дели управа и на крају крајева - Жељко Обрадовић.
Остаје да се види да ли ће се искусни стручњак одлучити да поново задржи "језгро" и са пар појачања покуша да преокрене ситуацију у тиму, или је време за велики ремонт у Партизану.
Поред поменутих Пи-Џеја Дожира, Френка Каминског и Матеуша Понитке, Партизан ће морати да преговара са још петорицом играча.
У питању су Џејмс Нанели, Џејлин Смит, Данило Анђушић, Ален Смаилагић и Урош Трифуновић.
Једино у случају Понитке, Партизан имао клаузулу у уговору, односно опцију да аутоматски продужи сарадњу.
Нанели је неко ко има 34 године и ко неће постајати млађи и енергичнији. Имао је Американац секвенце у којима је показивао свој квалитет и чињеницу да када је дати дан, може да се нађе међу 15-ак најбољих играча у читавој Евролиги.
Ситуација пред трећи меч финала АБА лиге, у којој се на неславан начин нашао са Стефаном Лазаревићем, додатно може утицати на Обрадовићеву одлуку за наредну сезону.
Анђушић, иако заменик капитена и неко ко је играч улоге и задатка, такође има солидан број година (33), а све чешће премали број минута на терену.
Смаилагић и Трифуновић су очигледан залог за будућност и светле тачке тима у годинама које следе, али чињеница да су такође велики број минута у кључним моментима били више на клупи, него на паркету, није баш за превелики оптимизам.
Смит је неко ко је дошао касно и на мала врата, а ко је преузимао вероватно и највећу одговорност у финалној серији са Звездом, што би требало да буде и више него довољно за наставак сарадње.
Заказали они који носе највећу одговорност
Након конференције за медије по завршетку финала АБА лиге, Жељко Обрадовић је рекао да највећи кривац седи пред новинарима у "Београдској арени".
Тешко је било шта замерити и рећи стручњаку какав је Жељко, јер колико год знали или мислили да знате о кошарци, огромне су шансе да је то тек један мали део онога што зна најтрофејнији и најбољи европски тренер свих времена.
Међутим, да је било неких поприлично чудних ситуација и одлука у току ове сезоне, било је.
Што се тиче Евролиге, Партизану су највећи проблем правиле завршнице мечева и победе које је српски тим испуштао из својих руку.
Управо у тим завршницама, треба да се огледа тренерски печат и утицај имена и умећа које стоји уз Жељка Обрадовића.
Уместо тога, долазило се до ситуација да је тренер желео једно, а играчи друго и да је слаба комуникација или егзекуција, довела до лоших завршница и резултата Партизана.
Полуфинална серија АБА лиге против Будућности је наговестила да не штима све најбоље у редовима црно-белих, да би финална са Звездом то и потврдила.
Дошло се у ситуацију да играчи који су поприлично велики период "грејали" клупу, шансу добијају у најбитнијој утакмици у сезони (Смит, Трифуновић, Анђушић) и да је они чак и донекле користе. То такође треба да иде на терет оних који нису у најбитнијим моментима оправдали своје улоге, али о њима нешто касније у тексту.
Да ли због судија, ситуација ван терена или нечег трећег, али није обећавала ни Обрадовићева равнодушност након пораза и "метле" од 3-0 у финалу. Деловало је као да је од одређених играча дигао руке и помирио се са тиме да нису способни да испуне његове захтеве.
Такође, случај Алексе Аврамовића могао би бити занимљив за детаљнију анализу. Утисак је да је вероватно и најбољи српски играч у финалној серији АБА лиге, морао бити чешће на терену, а не само када би се у последњим моментима јурила предност и "дивљачким" покушајима тражило чудо у завршницама.
Имао је Алекса и своје "минус" фазе и ситуације када није био онакав какав се тражи и гледа на пример у дресу репрезентације, али вероватно је и такав бољи од неких других појединаца.
Када се прича о тим појединцима, не сме се заборавити веома лош допринос и улоге које су имали Кевин Пантер и Зек Ледеј.
Ледеј је од везивног ткива Партизана, дошао до тога да често нема улогу и сврху на терену. Чак ни његова борбеност и жеља, нису долазили до изражаја, што говоре и офанзивни скокови, али и генерално партије какве су имали играчи попут Митровића и Давидовца.
Капитен Партизана и један од најбољих стрелаца у читавој Европи, одиграо је једну од најлошијих серија које су регионални паркети видели.
То може потврдити и податак да је Кевин Пантер у три утакмице финала, постигао исти број поена колико и капитен Звезде Бранко Лазић.
Далеко од тога да је ово било каква критика на рачун искусног играча црвено-белих, али када се у обзир узме да су дијаметрално супротно оријентисани кошаркаши, то може доста говорити о Пантеровом подбацивању.
Партизан је био надигран
Треба одати и признање одбрани Црвене звезде, која је на више начина и са више играча, у великој мери допринела да се играч таквог "арсенала" у нападу, у финалној серији толико распадне.
Ту се поново долази до тога да је Партизан и тактички био надмудрен. Поред тога што је у сва три меча тек на моменте био екипа која је имала резултатску предност, деловало је да је Звездин напад течнији и да је Јанис Сферопулос пронашао начин да његови момци на лакши начин (барем на око) дођу до поена и изгледнијих ситуација.
Звезда је деловала као ментално јачи и спремнији тим, а потом и као тим који има јаснију замисао како диктирати и победити у "вечитим" дербијима.
Поменути Сферопулос има 6-0 у међусобном скору са Обрадовићем, а уз то је неки тим који је са клупе предводио Жељко, први пут још од 1999. године, дозволио себи "метлу".
Као неко ко је још као тренер Фенера причао о српском језгру и српским играчима, а потом и у Партизану волео током сезоне да се бави и поенима и учинком српских играча, Обрадовић се не може похвалити да је неког од њих успео да развије и учини битним фактором екипе.
Јарамаза и Копривице није било ни на радару, док су Анђушић, Трифуновић, Аврамовић и Смаилагић, на крају углавном служили да се "вади кестење из ватре".
Жељко Обрадовић је први степеник, односно прва домина у низу успеха Партизана.
Његов повратак је ову екипу вратио у европску орбиту и донео јој енергију коју би сваки клуб широм света желео да има.
И док би неко други вероватно и раније добио отказ, јасно је и потпуно оправдано поверење које овај човек има како од управе, тако и од навијача Партизана. Свима је јасно да је само његово присуство већ толико доброг донело и да ће толико доброг донети овом тиму, да се у то не сме сумњати.
Ипак, ма шта црно-бели урадили у завршници Кошаркашке лиге Србије, чињеница је да у три сезоне очекивања и оно зацртано нису испуњени.
За три године тек један освојени трофеј, међусобни однос 11:17 са Звездом, изгубљена предност домаћег терена у регуларном делу АБА лиге ове сезоне, изгубљен трофеј од СЦ Дербија, пораз од Алимпијевићеве Бурсе у Еврокупу и недостатак увек оног зрна које ће учинити да ситуација превагне на твоју страну у Евролиги.
За све наведено, не сме се кривица тражити и проналазити искључиво у другима, већ се мора кренути од критике према себи, а потом и према свим осталим факторима.
На крају, мора се рећи да је заказало и Партизаново најјаче оружје свих ових година. Подршка са трибина коју је имао "парни ваљак" читаве сезоне била је сјајна и са разлогом тема о којој се причало широм света. Ипак, када је то било најпотребније, осетила се нервоза и њихов недостатак.
Партизан је имао трећи меч на свом терену, била је то прилика да се избрише све из претходних и некако избори мајсторица. Међутим, јак хук са трибина какав је био приликом дочека својих и прозивке туђих играча, није се наставио када је трећа утакмица почела. Такође, меч је два пута био прекидан, због убацивања предмета на паркет, што се у претходним мечевима није догађало.
Тек у једном моменту, навијачи су препознали серију своје екипе, која је успела да избрише заостатак и на кратко поведе у трећем мечу. Нажалост, енергија и песма били су усмерени на Небојшу Човића, а не на свој тим, а убрзо је и Лазићева тројка вратила Звезди предност и поприлично "угушила" атмосферу.
Деловало је да попут неких играча, ни навијачи црно-белих нису веровали у победу у овом мечу...