Генерација којој нико није могао ништа – како се "фурија" играла фудбала

Од самих фудбалских почетака па до данас, свет је имао прилике да гледа неке од маестралних репрезентација, које су на своје начине, доминирале у овој прелепој игри.

Љубитељи фудбала кроз године су се дивили генерацијама које су имали Бразил, Немачка, Аргентина, Италија, Француска и многи други.

Наш избор

РТ Балкан водич: Све што треба да знате о Европском првенству у Немачкој

Ипак, тешко је одупрети се утиску да је репрезентација Шпаније у периоду од 2008. до 2012. године, постигла такву доминацију, каква није била виђена и каква вероватно неће бити виђена још дуго времена.

Поред историјских успеха и резултата, посебну улогу у њиховим успесима представљају и начин на који су играли, као и то колико су се добро познавали и уклапали.

Како је настала фудбалска велесила

Селектор "црвене фурије" Луис Арагонес, преузео је репрезентацију у тешком тренутку 2004. године.

Шпанија није имала резултате, али ни идентитет, па су неке крупне одлике морале да буду донесене.

Арагонес, заједно са својим помоћницима, решио да направи екипу и систем који би највише користио врлине својих играча, а поприлично добро сакривао њихове мане.

Шпанија је имплементирала сада једну од најлегендарнијих тактика у историји фудбала, заигравши "тики-таку".

На Европско првенство 2008. године, од 23 играча у тиму, 18 су била чланови домаћег првенства. Од осталих пет, четворица су играла за Ливерпул, а један за Арсенал у Премијер лиги.

Арагонес је окупио невероватне момке, генерацију каква се ретко спаја и која маестрално функционише и "дише" како на терену, тако и ван њега.

Капитен је био Икер Касиљас, а кључне играче чинили су Ћави, Инијеста, Ћаби Алонсо, Карлес Пујол, Серхио Рамос, Раул Албиол, Сеск Фабрегас, Давид Виља, Фернандо Торес, а нешто касније и Давид Силва, Пике, Ђорди Алба, Серђо Бускетс, Педро, Хуан Мата...

Најстарији играч на првом окупљању био је Маркос Сена са 31 годином, што говори и о томе да је Шпанија окренула један нови лист и сва своја надања положила на момке гладне доказивања и успеха.

ЕУРО 2008 – почетак нестварног успеха

Већ од прве утакмице на шампионату Европе, које је 2008. године одржано у Аустрији и Швајцарској, могло се видети да је Шпанија зрела за велике ствари.

"Фурија" је победила Русију 4:1, уз три гола Виље и једним поготком Фабрегаса.

Наш избор

Последњи плес светске силе –  како је најлепши гол у историји ЕП угасио сјај Совјетског Савеза

У преосталим мечевима у групној фази, Арагонесов тим је показао да је не само технички, већ и ментално јак.

Шпанија је уписала две победе захваљујући головима у самом финишу меча.

Са 2:1 побеђиване су Шведска и Грчка, па се са максималним учинком отишло у нокаут фазу.

Прва препрека у четвртфиналу била је Италија, а избацивање "азура" након пенала, ставило је Шпанију у статус фаворита за трофеј.

Уследила је поново победа над Русијом, овог пута у полуфиналу од 3:0.

Ултимативни успех и звање шампиона Европе, дошао је победом над Немачком у финалу.

Европа и свет су са разлогом могли да се плаше година које следе.

"Фурија" на врху света

Како су расли и напредовали најбољи играчи, напредовала је и њихова репрезентација.

Узданице пре свега Барселоне, а потом и Реала, Валенсије, Севиље и тимова Премијер лиге, представљали су страх и трепет европског и светског фудбала.

Деловали су као тим који склопите у некој игрици или фудбалским фантази сајтовима.

Екипу је након освајања Европског првенства, преузео Винсенте дел Боске.

Жеља челника тамошњег савеза била је јасна, тим какав поседују морао је водити неко ко има знање, искуство, ауторитет и харизму и отуда је Дел Боске био прави човек за тај посао.

Шпанци су постали тек трећа репрезентација у историји, која је уписала свих 10 победа у квалификацијама за Мундијал.

У Јужној Африци, игра ове репрезентације није можда била толико лепршава и атрактивна колико се очекивало, али резултати нису изостајали.

Са 2:0 и 2:1 савладани су Хондурас и Чиле у групи, али тек након што се репрезентација отрезнила и дозвала памети након пораза од Швајцарске од 1:0 у првој утакмици на турниру.

Како је време пролазило у Јужној Африци, тако су Шпанци додатно јачали.

Поред стандардних стрелаца, сваки наредни меч би изнедрио нове хероје, па су тако уз стандардно веома расположене Виљу, Тореса и Силву, веома важне голове постизали и Пујол, Ћави и на крају Инијеста.

Нокаут фаза протекла је победама Шпаније од 1:0, а редом су елиминисали Португалију, Парагвај, Немачку и на крају, после продужетка, и историјског гола Инијесте – Холандију.

Омалени Барселонин везиста кренуо је у својеврсни поход на историју, посебно финалних утакмица, а "црвена фурија" се тада – 11. јуна 2010. године на стадиону "Сокер сити" у Јоханесбургу – први пут попела на светски трон.

Игрица је пређена 2012. године

Комплетиравши Европско и Светско првенство, Шпанија је доказала да се ради о једној од најбољих генерација у историји фудбала.

Ипак, те 2012. године, Дел Боскеова чета је отишла корак даље.

Тим са Пиринеја је освојио и трећи велики турнир заредом и постао прва и једина земља којој је пошло то за ногом. 

Такође, Шпанци су постали прва селекција у историји фудбала која је одбранила пехар европског шампиона.

Оно што је чинило ову селекцију јаком, јесте чињеница да је увек играла препознатљив  фудбал, али и да је могла да се адаптира сваком противнику.

Играла је Шпанија и са "лажном" деветком, и са два шпица, и са тројицом позади, али и у класичнијим 4-3-2-1 и 4-3-3 формацијама.

Управо је на Европском првенству 2012. године, Дел Боске решио да екипу на терену појача додатним играчем у везном реду, по цену тога да нема класичног нападача.

Носили су их Барселонини асови који играју заједно од дечјих дана, али су се фантастично уклопили и "љути" ривали из Реала, као и они који су се отиснули у Премијер лигу и тамо показали свој квалитет.

Једноставно, репрезентације које би играле против Шпаније, унапред су биле спремне на чињеницу да ће бити фудбалски надигране.

"Фурија" је волела посед, волела лопту у ногама, али и волела да даје голове и побеђује. Једноставно, деловало је да не постоји уигранија, али и приватно складнија селекција.

Период од три велика турнира, комплетиран је без пораза на првенству одржаном у Пољској и Украјини.

Уводни реми са Италијом био је загревање за даље успехе, а то су биле победе над Ирском и Хрватском у групи.

Уследила је нокаут фаза, која је представљала својеврсну круну ове генерације. Редом су падале Француска и Португалија, да би у великом финалу демолирана Италија са великих 4:0.

Још једном се мора истаћи, да се у Шпанији, а поготово у Барселони (из које су потекли бројни лидери ове репрезентације), гледа и сматра битним и начин на који се побеђује.

Финале са Италијом било је већ решено у првом полувремену, пошто су "азури" губили са 2:0. У другом делу показали су шпанци да су немилосрдни и са нова два гола комплетирали "игрицу" звану фудбал.

Чак 15 победа Шпанија је остварила на 19 утакмица на три везана велика турнира.

Уз то, уписан је тек један пораз и настављена је серија од 10 мечева без примљеног гола.

Чињенице да је игра изгледала као подмазана машинерија, да противници готово нису имали лопту у ногама, додатно су додале зачина у ту чорбу коју је Шпанија кувала у периоду од 2008. до 2012. године.

Виђао је фудбал разне репрезентативне велесиле, али питање је хоће ли се икада појавити селекција као што је у описаном периоду била Шпанија.