Не знам да ли је то типично српски – или балкански, или југословенски, како год желите – манир. То, да се увек питамо шта би било кад би било. Некако се чини да смо у томе светски шампиони.
Шта би било да Мијатовић није погодио пречку против Холанђана '98? Докле бисмо стигли да смо раније на том Мундијалу дотукли Немце уместо што смо им дозволили да се врате у меч?
Или да одемо у нека још давнија времена – шта да се најгушћа магла није спустила над Београдом у току меча Црвене звезде и Милана '88, или шта да није владао менаџерски циркус око играча Партизана уочи финала Купа шампиона '66?
И наравно, питање свих питања – а шта да је Југославији дозвољено да наступи на Еуру 1992. године, уместо што је тамо отишла Данска и постала првак Европе?
Обузети хипотетичким питањима и маштањима о другачијој реалности, ретко када ко стане да се запита – зашто су заправо ствари морале баш тако да се одиграју?
Из овдашње перспективе, Југославији је 1992. "одузето оно што јој припада". Али из данске перспективе, као да је европски трон морао да припадне баш њима. Јер тешко је другачије објаснити све оно што се догодило од кобног 30. маја до гетеборшког финала четири недеље касније.
УН и УЕФА одсвирале крај Југославији
Југославија се на Европско првенство у Шведској пласирала без много проблема. На крилима одличног Светског првенства у Италији 1990, ређале су се победе против Северне Ирске, Аустрије, а онда и Данске у Копенхагену. Иако ће баш Данци нанети "плавима" једини пораз у квалификацијама у Београду и закомпликовати ситуацију, ствари су биле једноставне по тим Ивице Осима.
Победе 7:0 и 2:0 против Фарских Острва, и 2:0 против Аустрије биле су довољне да Југославија обезбеди место на завршном турниру и покуша да направи нови искорак на највећој сцени.
Али време није било пријатељ тој групици Југословена. Савезне Републике Словенија и Хрватска су већ биле прогласиле независност, ситуација у земљи се заоштравала и Југославија је тонула ка грађанском рату.
Репрезентација је већ била стигла у Шведску, припреме за завршни турнир биле су у јеку, али је одлука Савета безбедности Уједињених нација 30. маја означила почетак санкција против СР Југославије. УЕФА је одмах потом потврдила оно што се шушкало као могућа ноћна мора – избацивање "плавих" са турнира десетак дана пре прве утакмице.
Да је играчима било тешко, одавно је добро документовано. Али ни Данци нису остали равнодушни на заузимање места колегама који су то место поштено заслужили.
Везиста Џон Јенсен је изјавио да се осећа као да је "отео нешто од фудбалера који су играли тако добро и који су заслужили да буду на турниру", док је његов саиграч из Брондбија Ким Вилфорт све јасно сумирао: "Постојао је осећај и забаве и ужаснутости, јер разлог нашег учешћа није био пријатан".
"Идемо уместо Југославије да нас 'прегазе'"
У време када је почело да се шушка да би Данци могли да "ускоче" уместо Југославије, селектор Данаца Ричард Молер Нилсен је више бринуо о великом преуређивању кухиње које је планирао за то лето. Након неуспелог квалификовања, спремао се полако и за отказ.
Али онда је уследио позив који је све променио. Данска је добила историјску шансу, а Нилсен захтеван задатак да у најкраћем року окупи екипу за наступ у Шведској.
Но, нисмо ни само ми у овим крајевима склони митовима и улепшаним причама. И данас у Данској се могу чути приче да је Нилсен морао да довлачи играче са плажа у најзабаченијим крајевима света. Истина је била једноставнија – већина њих је ослушкивала шта се дешава у Шведској и надала се да би могла да добије неочекивану прилику.
"Истина је да нисмо били спремни као што бисмо били спремни да смо се припремали за турнир, што је и нормално", причао је годинама касније Петер Шмајхел за "Близард".
"Играли смо неколико пријатељских утакмица против тимова који су учествовали на турниру. Читали смо новине и били смо 'будни' јер смо чули да постоји шанса да би Југославија могла да буде избачена. Када људи говоре такве ствари, онда слушате. Али те приче да смо сви били на плажама су ср**е", рекао је легендарни голман Манчестер Јунајтеда.
Истина је, пак, негде на средини, пошто се испоставило да су један или два споредна члана тог тима заиста позив добили док су се сунчали на плажи на заслуженом одмору. Али један човек тај позив није добио – Михаел Лаудруп.
Највећи дански фудбалер свих времена и селектор Молер Нилсен нису били из истих "фудбалских светова".
Лаудруп, фудбалер најфиније светске класе, био је играч кроз којег је игра морала да иде, за којег су и други морали да трче, маестро који би могао да "одлута" са утакмице, али и да је реши једним потезом када се поново појави.
Молер Нилсен, међутим, био је поборник снажног колектива, али и очито мудар човек. Захтевао је од Лаудрупа да игра на одређени начин, да се прилагоди тиму, јер није дозвољавао посебан третман. Али одлуку да не буде део данског тима донео је сам Лаудруп када се повукао из репрезентативног фудбала одбијавши да игра на начин који је од њега био захтеван.
Тако је и селектор остао заштићен – да је Молер Нилсен сам прецртао Лаудрупа, наишао би на критике јавности. Овако је Михаел то урадио за њега, а многи у Данској су и данас уверени у иронију да никада не би постали шампиони Европе да је њихов најбољи играч учествовао на турниру.
Али један Лаудруп јесте заиграо, Михаелов млађи брат Брајан. Био је у Минхену где је са Бајерном играо пријатељску утакмицу, у тренуцима када му је супруга рекла да су га звали из ФС Данске са поруком "Идеш на Европско првенство". Очекивано, мислио је да је шала.
"Рекао сам супрузи да идемо на тај турнир да нас 'прегазе' јер је већина играча била на одмору", причао је млађи Лаудруп, који је као и већина тима – осим тврдоглавог Шмајхела – веровао да ће Данска у Шведској одиграти само три утакмице у групној фази.
Али да су се ствари упорно "намештале" Данској и да су им се путеви ка трофеју "отварали", показивале су ситуације које нису биле уобичајене за тимове који претендују на највиши пласман.
Прва међу њима био је недостатак припрема и медијског публицитета. И док су се сви тимови увелико спремали за турнир и били под тензијом и стресом услед очекивања утакмица, Данци тај проблем нису имали.
И селектор Нилсен годинама касније верује да је то помогло његовом тиму.
"Не волим смер у коjeм је фудбал отишао по том питању. Презирем идеју да морамо да будемо доступни медијима, да стално дајемо неке интервјуе. Касни позив да играмо турнир ми је дао разлог да свима говорим 'не', и да играчи говоре 'не'. Рекао бих медијима увек 'хеј, оставите нас на миру, имамо само 10 дана, не можемо да причамо са вама, морамо да се припремамо за утакмице'", објаснио је Нилсен да је некада најбоља припрема можда и недостатак исте.
Како је мини-голф спасaо Данску
Данска је уместо Југославије стигла у Групу 1, у којој су турнир отвориле Шведска и Француска ремијем 1:1. Французи су важили за једне од главних фаворита, предвођени селектором Мишелом Платинијем и првом звездом Жан-Пјером Папеном. Али његов погодак на старту турнира само је спасaо Французе пораза.
Дан касније, Данци су приредили и друго изненађење – ремизирали су 0:0 против Енглеске која, истина, није имала неколицину водећих играча због бројних проблема са повредама.
Када су Француска и Енглеска и саме одиграле 0:0 у другом колу, Данска је доживела пораз 1:0 од домаћина Шведске. Само три постигнута поготка у четири утакмице у групи значиле су да сва четири тима имају своје шансе за пролаз у последњој рунди.
Али тај пораз од Шведске као да је отворио простор за нову неочекивану одлуку селектора Нилсена. Као да ни сам није био свестан својих квалитета у међуљудским односима који су правили превагу у корист његовог тима.
Селекција Данске се враћала са тренинга дан пред утакмицу против Француске, последње у групној фази. Тада је један од играча кроз прозор угледао знак за терен мини-голфа. Када су бојажљиво упитали Молера Нилсена да ли би могли да оду да одиграју коју партију, нико није ни слутио да ће одговор бити потврдан.
"Не сећам се што сам рекао 'да'. Били смо тако опуштени на почетку турнира, а против Шведске смо изгледали уплашено. Као да сам рекао 'хајде да пробамо нешто другачије и одемо да играмо мини-голф'", присећао се Молер Нилсен.
Уместо да дају интервјуе попут Француза и Енглеза, Данци су уживали у неколико сати играња попут деце, а Брајан Лаудруп и данас говори да није могао да верује да је селектор пристао на такву идеју.
"Сјајно смо се забавили и смејали се, потпуно смо били заборавили на утакмицу против Француске", рекао је млађи Лаудруп.
Управо то се видело у њиховом окршају те вечери у Малмеу. Док су Швеђани преокретом преко Ериксона и Бролина у другом полувремену слали Енглези кући, са идентичних 2:1 су Данци победили "стегнуте" Французе.
Хенрик Ларсен је донео рано вођство које је Папен анулирао у другом полувремену, да би Ларс Дал Елструп у 78. минуту донео заслужену победу Данској за пласман у полуфинале.
И Група 2 је доносила своје занимљиве приче. Холандија је била актуелни првак Европе и имала је страшну екипу. Шкотска је била квалитетнија него што би данашње генерације навијача то очекивале, са Брајаном Меклером, Алијем Мaкојстом, Геријем Мaкалистером и другима.
Немачка је у Шведску стигла као светски шампион, али по први пут као уједињена земља од Другог светског рата и имали су своје изазове да помире Исток и Запад у једној целини.
А онда је ту била и једина селекција која није представљала неку постојећу државу. Ако је Југославија већ умирала и била протерана, селекција Заједнице независних држава (ЗНД) је била да замени нешто што већ увелико не постоји. Била је ово транзициона репрезентација која је представљала некадашњи Совјетски Савез, који је нестао крајем 1991. године.
Холанђани су на старту савладали Шкоте 1:0 голом Дениса Бергкампа, док је још увек неуиграна и не баш тако полетна Немачка на уобичајено немачки начин ишчупала бод у 90. минуту, ремизиравши 1:1 против селекције ЗНД.
У другом колу су Немци показали много више против Шкотске и славили головима Ридлеа и Ефенберга (2:0), док су сада већ бивши Совјети поново показали зубе – овог пута одигравши 0:0 против европских шампиона, Холандије.
Последње коло било је шанса за селекцију ЗНД да се науштрб или Холанђана или Немаца пласирају у наредну фазу. Ипак, убедљив пораз 3:0 од Шкотске одвео је тамо и једне и друге – Холанђани су са првог места прошли даље јер су головима Рајкарда, Витшгеа и Бергкампа славили 3:1 против сада другопласиране Немачке.
Холанђани су страшни, али Данци имају "Бургер кинг"
У првом полуфиналу, Швеђани су играли против Немачке, која је у врло узбудљивом сусрету ипак успела да савлада домаћине. Гол Хеслера, а онда и два Ридлеа, били су довољно да надвисе Швеђане 3:2, за пласман светских шампиона у још једно финале.
Данцима је предстојало полуфинале са Холанђанима. Актуелни шампиони Европе у свом тиму су имали Марка ван Бастена, Дениса Бергкампа, Франка Рајкарда, Руда Гулита, Роналда Кумана, Франка де Бура и друге легендарне фудбалере. Али безбрижни Данци су и против њих успели да се снађу.
Никада нећемо утврдити у којој мери, али рекло би се да је пред полуфинале помогла још једна необична одлука селектора Молера Нилсена.
Неколико дана уочи мегдана са Холанђанима, неко је поново током вожње аутобусом добио идеју како да екипа разбије монотонију. Угледавши лого "Бургер кинга", играчи су дошли на идеју да се тамо почасте брзом храном, што им је селектор поново неочекивано одобрио.
Није то било време нутрициониста у врхунском фудбалу нити мерења сваке калорије коју играчи уносе у организам. Али могуће да је и тај детаљ помогао тиму да задржи полетност и безбрижност који су их красили читавог лета.
Данци су у Гетеборгу против Холандије повели већ у петом минуту преко Ларсена на додавање Брајана Лаудрупа. Када је Бергкамп изједначио средином првог полувремена, Данци су поново одговорили – након што се Куман оклизнуо, Ларсен је искористио грешку да одведе Данце на полувреме са вођством 2:1.
А онда је Петер Шмајхел одиграо јуначку партију која је Данца одржавала у животу. Бранио је шансе Холанђана готово из минута у минут, а својим агресивним приступом задатку, као да је и уплашио своје ривале. Када је Холандија ипак у финишу успела да изједначи на 2:2 преко Рајкарда, чинило се да ће ту ипак бити њихов крај.
Хенрик Андерсен је доживео повреду колена, док је Џон Сивебек је због своје повреде шепао по терену јер је Молер Нилсен већ искористио све измене. Практично са 10 играча, Данци су морали да издрже још 30 минута продужетака. Селектор је знао шта да каже играчима током паузе.
"Бољи смо тим и немате због чега да бринете. Ако сада изгубимо, онда смо и даље стигли до полуфинала турнира на коjeм није требало да играмо. Зато не брините, изађите и играјте даље."
Данци су издржали некако кроз продужетке, а онда и пенале. Ларсен, Повлсен, Елструп, Вилфорт и Криштофт су сви погађали, док је меч одлучио промашај Марка ван Бастена. Јунак из 1988. није искористио пенал, који је Данску одвео у финале Европског првенства.
Жене пред светске шампионе и судбински гол Вилфорта
Молер Нилсенови "трикови" су успели – и партија мини-голфа пред Французе, и "Бургер кинг" пред Холанђане. Али пред финале са Немачком није могао само да измисли начин на који ће опустити играче.
Ипак, селектора Данске погледала је срећа када му је један од играча пришао и тражио нови захтев који би данашњи селектори редом одбијали и током читавог турнира, а камоли пред само финале.
"Један од играча ми је дошао три дана уочи финала и био је забринут. Изгледа да је наш наступ на турниру био толико неочекиван да нико од супруга играча није испланирао да буде у Стокхолму на дан финала. Навијачи Данске су већ окупирали све хотеле у Стокхолму и играч ме је питао: 'Шефе, наше жене немају где да спавају, могу ли да дођу овде код нас?'", препричавао је Молер Нилсен.
Селектор је аминовао ту идеју. Играчи су били опуштени, са својим супругама, насмејани и жељни финала коjeм се нико није надао.
Са друге стране, Немци су били светски шампиони. На њима је било да све изгубе – Данци су већ добили и више него што су могли да сањају.
Немци су први пут играли као поново уједињена земља и симболика њиховог тријумфа на том Европском првенству била је свима јасна. Вероватно највише и самим играчима који су полако схватали да почињу да "бледе" и да нису онако снажни као пар година раније на Мундијалу у Италији.
Када је у 18. минуту утакмице Повлсен центрирао, а Јенсен задао ударац због ког је застало срце сваком Данцу, резултат на семафору показао је 1:0. Али тек је било да се игра. Јунак је поново морао да буде Шмајхел.
"Велики Данац", како су га годинама касније звали навијачи Манчестер јунајтеда, био је приморан на серију одбрана, сваку бољу и тежу од претходне. Можда су Данци били растерећени због њиховог неочекиваног доласка на турнир, али у другом полувремену финала већ су били и преморени и истрошени.
"Да је Немачка дала гол, нема шансе да бисмо победили у тој утакмици. Свака ситуација у којој смо се бранили, били смо на издисају и наш недостатак припрема се све више видео", рекао је капитен Олсен.
"Нема шансе да бисмо преживели продужетке", причао је Брајан Лаудруп. "Сваки пут када су Немци кренули напред, изгледало је као да ће постићи гол. А онда смо успели да их нападнемо у контри и Ким их је довршио."
Тај Ким био је Ким Вилфорт.
Његов гол у 78. минуту био је судбински. Не само да је донео Данској 2:0 и титулу првака Европе, био је погодак играча којем је наступ на том турниру био изузетно тежак.
Кимова седмогодишња наследница је већ годину дана водила борбу против леукемије са којом се по завршетку истог није изборила. Како је турнир одмицао, тако је и њено стање постајало све горе.
Током турнира, Вилфорт се изнова враћао кући не би ли био са њом. Пропустио је утакмицу против Француске и није желео да иде назад за Шведску, али је на инсистирање супруге и ћерке ипак отишао.
Дао је гол у пенал-серији против Холандије, а онда и у финалу против Немачке. Његов погодак затворио је један од најнеобичнијих првенстава Европе, и донео Данској трофеј којем се нико није надао.
Ваљда је тако морало бити.