Југославија на 10 минута од крова Европе: Како је варљиво лето '68 заварало Џају и другове

Фудбалска репрезентација Србије на Европском првенству у Немачкој забележиће први наступ на континенталном шампионату после 24 године, а тек други у последњих 40 година. Ниједан од тих турнира није се завршио славно.

Давне 1984. године, Југославија – у чијем тиму је био и тинејџер Драган Стојковић – забележила је сва три пораза у групној фази, укључујући и дебакл 5:0 против Данске. Чекало се 16 година, у које су стали и распад СФРЈ и санкције, па да СР Југославија наступи у Белгији и Холандији 2000. године.

Наш избор

Последњи бљесак Краљевине Југославије - Хрвати бојкотовали, а Енглези пали у Београду

Од тада и оних трауматичних 1:6 против Холандије, наша селекција није играла на Еуру и наде су навијача у Србији и околним подручјима са српским живљем да ће "орлови" коначно успети да се покажу у правом светлу.

Али у аналима првенстава Европе остаће записано да је Југославија својевремено била на 10 минута од освајања пехара.

Тог варљивог лета '68, Југословене је заварало вођство од 1:0 у финалу Европског првенства против домаћина Италије. Заварао их је осећај да после победа над светским шампионима и вицешампионима, могу да ставе руке на пехар Анрија Делонеа, пехар који су до тада подизали само Совјетски Савез и Шпанија.

Лет Југословена у бесмртност личио је на авионска путешествија каква су тих година била уобичајена – са проблемима и пре полетања, пуни турбуленција, а на крају и принудним слетањем.

Југославија до дестинације Бесмртности није стигла, јер им је "преседање" у Риму пресело једном за свагда.

Ма какви Бекенбауер и Герд Милер, ми имамо Скоблара!

У Европи позних шездетих није било толико земаља које су могле да учествују у квалификацијама за завршни турнир као што је случај данас. И док се на модерним првенствима Европе такмиче 24 селекције, тада је само 31 репрезентација учествовала у квалификацијама.

Југославија је добила тешку групу, једину са тек три селекције – Албанија је била већ прежаљени ривал, али за једино место које води у четвртфинале, "плави" су морали да играју против Западне Немачке.

Само победник те крње групе ишао је међу осам најбољих, а када је у пролеће 1967. Западна Немачка разбила Албанију у Дортмунду 6:0, било је јасно да ће селекција Рајка Митића имати велики изазов пред собом.

После уводног меча у квалификационој групи 4, на којем је Герд Милер постигао четири поготка несрећним Албанцима, Југославија је угостила Западну Немачку у Београду.

Наш избор

Како је Данска "отела" Југославији бесмртност: Ваљда је тако морало бити

Селекција Хелмута Шона била је светски вицешампион, након пораза у спектакуларном финалу Мундијала у Енглеској '66. Међу стативама имали су непоновљивог Сепа Мaјера, у срцу одбране "Кајзера" Франца Бекенбауера, а у нападу гол-машину Милера.

Истина, Шон није могао да рачуна на дефанзивца Увеа Зелера због повреде, али је деби против Југославије добио Берти Фогц, који ће на крају скупити 96 наступа у дресу са државним грбом.

Заправо, овај тим Западне Немачке ће у годинама које су следиле израсти у један од најдоминантнијих тимова које је Европа до тада подарила, ујединивши европску и светску круну тријумфима 1972. и 1974. године. Уз то, треће место на Мундијалу '70 било је најава великих резултата.

Но, све то је још морало да сачека. Сећања на светске ратове у то време још су била свежа, нарочито онај други, а Немци се ни овог пута нису лепо провели у Београду.

Упркос свим очекивањима, Југославија је 3. маја 1967. савладала Немце 1:0. Погодак одлуке био је дело Јосипа Јошке Скоблара, тада голгетера Олимпика из Марсеља, а некада перјанице ОФК Београда.

Скоблар је у 64. минуту побегао Фогцу и матирао Мајера после додавања Радослава Бечејца, играча љубљанске Олимпије који је био члан Партизанових "беба" из '66.

Тек после Скобларовог гола су Немци заиграли осетно офанзивније, али када се Герд Милер у 75. минуту повредио у судару са голманом Илијом Пантелићем, гости су остали деморалисани и, напослетку, поражени. То је био и последњи пораз Немаца против неке наше селекције у званичним утакмицама све до Светског првенства 2010. године.

Десетак дана касније, "плави" су у Тирани без већих проблема победили Албанију 2:0 и запосели прво место у групи. Двоструки стрелац био је Славен Замбата, нападач Динамо Загреба.

Али није све могло да прође баш тако глатко. Када је Југославија октобра 1967. гостовала код Западне Немачке у Хамбургу, било је очекивано да ће их чекати тежак посао. Замбата је на почетку другог полувремена изједначио на 1:1 после раног поготка Јоханеса Лера и тај резултат погодовао је "плавима".

Држала се Митићева екипа, али до 20 минута пред крај, када су уследили погоци Милера и Зелера за 3:1 и повратак Немаца на чело табеле. И једнима и другима преостале су још само утакмице против Албаније – Југославија је играла прва и у новембру славила 4:0 на стадиону "ЈНА". Стрелци су били Ивица Осим два пута, као и по једном Един Спречо и Војин Лазаревић.

За све се питала Западна Немачка, а Југославија се надала чуду. Када су Немци истрчали на терен у Тирани, тамо није било ни Зелера, ни Бекенбауера, ни Милера, ни Сепа Мајера. Промењени састав требало је да буде довољан за нејаке Албанце. Ипак, Југославија је своје чудо добила тог децембра.

Албанија је одолела Немцима и извукла реми 0:0, таман толико да пошаље "плаве" у четвртфинале, а светске вицешампионе остави у чуду. Био је то први и до данас једини пут да Немци нису прошли квалификациону групу за неко велико такмичење.

"Креће 'Хеј Словени', а ја лебдим – унесрећили смо Французе!"

Осам победника група пласирало се у четвртфинале, а жреб је Југославију спојио са Француском. Иако тада још увек нису били сила каква су у међувремену постали, Французи су имали снажан тим – међу стативама је био Марсел Обур, у одбрани Жан Баеза и Жан Ђоркаеф (отац Јурија Ђоркаефа), а у нападу Флери ди Нало.

Утакмице резервисане за април '68 одлучивале су ко ће на завршни турнир, а први меч на "Велодрому" у Марсељу био је тврд и без погодака све до 68. минута.

Вахидин Мусемић, славни голгетер Сарајева, донео је предност Југославији, а Ди Нало је десетак минута касније изједначио на 1:1 и оставио све отворено пред реванш у Београду.

Узвратна утакмица, међутим, није била ни приближна овој првој. Њу је обележио дебитант у дресу Југославије, тада 22-годишњи Илија Петковић.

"Када неко дође у репрезентацију из ОФК Београда, па још ја из Книна који никада нисам био селектиран у млађим тимовима, то је био поклон невиђених размера. Сада то треба да се оправда. И у оно време није било штампе баш као данас, интернета и тога, па нисте могли да детаљно пратите фудбал у свету", причао је Илија Петковић аутору ових редова у животном интервјуу за "Недељник".

"Пита мене Рајко (Митић): 'Јел ти знаш против кога ми сутра играмо?' Кажем ја: 'Знам, против Француза.' – 'А јел ти знаш ко је Ди Нало?' – 'Не знам.' – 'А јел знаш ко је Лакомб?' – 'Не знам.' – 'Знаш ко је Обур?' – 'Не знам, ја њих не знам, само знам да ћу сутра дати два гола и да завршим тај посао'. А масер у репрезентацији је био и масер ОФК Београда Раки Аранђеловић. Они су њега звали да питају да ја нисам можда ударен кад сам дао такав одговор. Раки ми то прича сутрадан, каже питали су ме шта си то причао. Каже Раки: 'Ја сам њима рекао да ти тако стварно мислиш'. Сутрадан стадион пун, свира се химна и мислим да сам стајао 15 центиметара од земље. Нисам додиривао земљу, једва сам чекао да утакмица почне. И у трећем минуту поведемо мојим голом, после сам дао још један. Унесрећили смо их овде 5:1."

И заиста, ношени Петковићевом енергијом на крилу, "плави" су бриљирали.

Већ у 13. минуту Мусемић је дуплирао предност, а Џајић минут касније повисио на 3:0 пре истека четврт часа игре. После другог поготка Петковића, Ди Нало је смањио заостатак, да би Мусемић другим голом у финишу меча поставио коначан резултат.

Југославија се по други пут пласирала међу четири најбоља тима Европе из укупно три покушаја.

Оно кад је Џаја срушио прваке света

На завршном турниру је све прштало од квалитета. Совјетски Савез је лако прошао квалификације, а онда у четвртфиналу против Мађарске надокнадио заостатак од два гола и победом 3:0 у реваншу прошао даље. Совјети су били први европски шампиони, као и финалисти на другом издању турнира 1964.

Италијани су у квалификацијама били још доминантнији, да би у четвртфиналу и они морали у реваншу да "ваде флеке". После пораза 3:2 у Бугарској, у Напуљу су славили 2:0.

Уз њих, на завршни турнир стигли су и светски шампиони. Енглеска је у британској квалификационој групи завршила испред Шкотске, Велса и Северне Ирске, а у четвртфиналу су два пута победили тада актуелне прваке Европе, Шпанце – 1:0 и 2:1.

Наш избор

Еуро 2008: Како је мрак појео ноћ њихових живота

Жреб је хтео да баш Енглези буду ривали Југославије, али том полуфиналу у Фиренци претходило је оно у Напуљу.

Италија је играла против Совјетског Савеза где после 90 минута није било голова. Остало је 0:0 и након продужетака, а како у то време још није постојало извођење једанаестераца, о победнику се одлучивало – бацањем новчића.

Иако звучи невероватно, Италијани су као по обичају били миљеници среће и по систему "писмо или глава" прошли у велико финале. Совјети су иако непоражени морали да играју за треће место.

Исте вечери, 5. јуна, у Фиренци је домаћа публика ишчекивала ривала за велико финале. А на терену, не зна се ко је звучније име.

Енглезе предводи капитен Боби Мур, међу стативама је Гордон Бенкс, у нападу Боби Чарлтон. Али да су и светски шампиони били обазриви против младог и полетног тима Југославије показала је њихова стартна постава са два дефанзивна везна играча којима је задатак био да "кваре" игру.

Истина, били су Енглези без повређених Џефа Хирста и Нобија Стајлса, али и британски медији су меч најављивали насловима "Енглеска страхује од пораза".

Са друге стране, за Југославију су поред Џајића, Петковића и капитена Фазлагића играли и Драган Холцер, Благоје Пауновић, Ивица Осим и Мусемић. Испоставило се да сва та звучна имена на обе стране нису донела квалитетан фудбал.

Сусрет је обележила практично туча током 90 минута, пошто је судија Ортиз из Шпаније свирао чак 49 фаулова. Норман Хантер – дефанзивац Лидса, тима тих година омраженог због грубе игре – повредио је Осима у првом полувремену, док је и Џајић добио један незгодан старт с леђа.

Алан Бол је први имао шансу у мечу у ком оне нису тако често долазиле, када је погодио пречку после пола сата, док је волеј ударац Бобија Чарлтона завршио преко пречке Пантелићевог гола.

И у другом полувремену је било више ударања и фаулирања него прилика, али два минута пре краја меча, догодио се магичан тренутак. Дуга лопта из дубине завршила је у шеснаестерцу Енглеске, право на грудима Драгана Џајића, који се у пријему решава свог чувара и потом матира Гордона Бенкса за велико славље Југословена. Моменат инспирације највећег југословенског фудбалера бацио је прваке света на плећа.

Касно вођство "плавих" разбеснело је Алана Мулерија, који је шутнуо Добривоја Тривића, члана легендарне генерације играча Војводине која је 1966. постала првак Југославије. Због тога, Мулери је добио част да буде први искључени играч на некој утакмици Европског првенства и први у историји репрезентације Енглеске који је заслужио ту казну.

На 10 минута до европског трона – тад, па можда више никад

Финале је било заказано за 8. јун на "Олимпику" у Риму. Италијани су били без повређеног Ривере, док је Мацола остао на клупи. Домаћа селекција је доминирала у ранијој фази меча, преко удараца Ђорђа Феринија и капитена Ђакинта Факетија.

И Анђело Доменгини је имао добру шансу када је његов ударац бутином отишао поред гола, да би у 39. минуту Драган Џајић насупрот току игре донео предност Југославији.

Тривић је продро по десном боку и центрирао, тамо је Џајић испрва лоше примио лопту, али је био довољно брз и спретан да је ћушне и матира истрчалог Дина Зофа – 1:0.

На почетку другог полувремена, опет је Џајић био у шанси, али је Зоф овог пута био сигуран, док је Мирсад Фазлагић пред голом Југославије успео да избије лопту након шансе у којој се нашао Пјетро Анастаси.

Последњу праву шансу да Југославија потврди победу и одведе је у Бесмртност имао је Мусемић. Низак центаршут Џајића голман Зоф је успео да избије, али је лопта пала пред ноге Мусемићу који је уместо да шутира ка празном голу решио да дода лопту, прокоцкавши велику прилику за други погодак.

А онда, са 10 минута до пењања на кров Европе, Југославија је опет стала када је било најважније. Као у три узастопна финала Олимпијских игара, као у полуфиналу Мундијала против Чехословачке '62, уосталом, као и Партизан против Реал Мадрида у финалу Купа шампиона '66.

Благоје Пауновић фаулирао је Ђованија Лодетија мало испред шеснаестерца Југославије, а Анђело Доменгини, легендарни првак Европе са екипом Интера, знао је тачно шта жели да уради. Послао је разоран ударац, свом силином, прогуравши лопту "кроз" живи зид Југословена, закуцавши је у мрежу пре него што је Илија Пантелић могао да реагује.

Меч је отишао у продужетке, али у додатних 30 минута није било голова, па је нови сусрет био заказан за два дана касније на истом месту. Првенство Европе '68 било је и остало једино на којем су играна два финала.

Путовање у Бесмртност – отказано

Друга утакмица, пак, била је кобна по Југославију. Емотивно и физички испражњени, овог пута без повређеног Илије Петковића на крилу, "плави" су остали празних шака.

Непоновљиви Луиђи Рива се вратио у напад после повреде колена и у 12. минуту је довео Италију у вођство из ситуације у којој су играчи Југославије тражили офсајд. Заставица је остала доле, а селекција Рајка Митића није успела да се опорави.

Пјетро Анастаси је у 31. минуту дуплирао предност након што је сам себи подигао лопту на волеј – 2:0. У наставку су Италијани још једном затресли мрежу, у акцији Риве и Анастасија, али су обојица били у офсајду. Пантелић је потом испустио један центаршут, али је Ривин ударац отишао преко пречке.

Била је то сасвим другачија утакмица од оне прве, која ће и 50 и више година касније остати туробни споменик на најбољу шансу неке наше репрезентације да освоји велики трофеј.

"Да будем искрен, нисмо заслужили да у тој утакмици одиграмо нерешено", спортски је признао Дино Зоф коментаришући касно изједначење у првој финалној утакмици. "Али други меч смо дефинитивно заслужили да победимо, одиграли смо савршено."

Са Фазлагићем, Осимом и Џајићем у идеалном тиму првенства, репрезентација Југославије је из Рима полетела за Београд.

Путовање у Бесмртност је отказано. Можда и заувек.