Спорт
Париз памти прво европско финале – све је почело од Совјетског Савеза и Југославије
Нису сва финала иста. Нека остану урезана само у сећању оних који су у њима учествовали, док су друга златним словима уписана у историју – једно од таквих је и меч између СФР Југославије и Совјетског Савеза 1960. године
Историјске околности одредиле су да утакмица играна на "Парку принчева" у Паризу 10. јула 1960. године, између два тима из комунистичких држава, буде прва борба за трофеј шампиона Европе (или макар Купа европских нација, како је у том тренутку такмичење носило име).
Три године раније, Уефа је донела контроверзну одлуку о оснивању новог такмичења, на којем би учествовале европске селекције, а прва држава домаћин завршне четири утакмице била би Француска, односно Париз и Марсељ.
Таква одлука Уефе није се свидела многим фудбалским силама, па је тако на првом турниру, који је игран по нокаут такмичењу, наступило само 17 националних селекција, док су учешће отказале Енглеска, Западна Немачка, Италија, Холандија...
За прву титулу бориле су се екипе СФР Југославије и Совјетског Савеза, а наш противник је славио тријумф 2:1, после продужетака, што је уједно био први и последњи трофеј совјетске велесиле на европским и светским првенствима у историји.
Ах, тај Понедељак
Совјети су до финала дошли лаком и убедљивом победом против Чехословачке 3:0, док је Југославија у још једном мечу за памћење, у два наврата стизала два гола минуса и на крају са 5:4 савладала домаћина Француску – усред Париза.
И финални меч првог Европског првенства одигран је на "Парку принчева" у Паризу пред готово 18.000 посматрача, а Совјети су до победе стигли голом у другом продужетку, седам минута пре краја меча.
Претходно је Милан Галић донео предност Југославији у финишу првог полувремена, а "зборнаји" је продужетке осигурао Слава Метревели на старту другог дела.
А онда, Понедељак је дошао главе "плавима" – Виктор Понедељник искористио је центаршут са бока и главом сместио лопту у југословенски гол.
"Био је наш напад, а онда је Валентин Иванов побегао по левој страни, а ја сам наставио да трчим ка казненом простору. Видео сам центаршут са бока, одбрана није могла да покрије, а ја сам скочио и ударио лопту главом. Гол нисам видео, пошто сам пао у блато. Ништа нисам видео, али сам осетио да саиграчи скачу на мене и чуо сам хук са трибина – тек тада сам схватио да сам постигао погодак", присетио се херој Совјета у каснијем сведочењу.
У југословенском тиму нису крили разочарање после болног пораза.
"Могли смо да победимо. Иако не могу да кажем да је победа Совјетског Савеза незаслужена. Штета што нисмо освојили трофеј. Никада нећу моћи да се помирим са тим", рекао је Галић, стрелац гола у великом финалу.
Совјетски Савез је освојио титулу шампиона Европе и реванширао се Југославији за тежак пораз у полуфиналу Олимпијских игара, одиграном осам година раније.
Мали пораз за СССР, велики за Стаљина
Југославија је на олимпијском турниру у Финској 1952. године у првој рунди елиминисала силно наоштрен совјетски тим, од којег је Јосиф Стаљин очекивао ништа мање од убедљиве победе против, у том тренутку великих (политичких) противника Југословена – и то после поновљеног меча.
У првој утакмици виђен је спектакл, дуел је завршен без победника 5:5 – Југославија је имала предност од четири гола, да би Всеволод Бобров хет-триком донео наду, а Александр Петров голом у 89. минуту и поновљени меч совјетском тиму.
Југославија је два дана касније, такође у Тампереу, однела победу 3:1 и задала велики ударац, не толико совјетском фудбалу, колико Стаљиновом режиму.
Совјети су се погнутих глава вратили у Москву и трпели последице за Стаљина срамног пораза – многи играчи протерани су у Сибир, неки у предграђе Москве, неки на југ земље, али свима су укинуте све претходне почасти.
Распуштен је и војни фудбалски тим, који је чинио окосницу националне селекције.
Колико је пораз био болан говори и податак да резултат фудбалске екипе са Игара у Хелсинкију у СССР није објављен све до наредне године, тек после Стаљинове смрти.
Нова прилика за стварање историје
Утакмицом између СССР и Југословије 1960. године исписана је једна од најважнијих страница европске фудбалске историје.
Од турнира који су многи бојкотовали, Куп европских нација напредовао је до Европског првенства – једног од најпрестижнијих и најзначајнијих фудбалских турнира на свету.
Ове године у Немачкој неће бити руског националног тима, али ће духове прошлости покушати да пробуди Србија, која се на Европско првенство враћа после 24 године изгнанства.
Друштвене, политичке и спортске околности далеко су од сличних, али ће Пиксијеви "орлови" покушати оно што мало ко од њих очекује – да о њиховим подвизима говоре и генерације које тек долазе.
