Фудбал има ту моћ, међу свим осталим заденутим у својим штуцнама – брише здрав разум и допушта емоцијама да креирају свој универзум.
Нема бољег примера за тај чудан, магични свет од Енглеске.
Колевку фудбала, како то поносно истичу на Острву, омиљено дете је, изгледа, прерасло док још није ни прокмечало поштено, а родитељи жељно ишчекују повратак сваке друге године.
Одбегло чељаде је једном свратило да се јави, али је прошло од тада готово шест деценија.
Родитељи и многобројна родбина, сваког другог лета су убеђивали себе да је то та година. И увек је то та генерација, увек је сад или никад. И увек је – никад.
Али је, исто тако увек, ту негде. У близини – прође улицом, тек да подгреје наде о повратку. Дете, сада већ одрасло (али је родитељима дете увек дете), најближе дому било је 2020. године, када је покуцало на врата родне куће, али није направило тај кључни корак преко прага.
"Дан мрмота", Енглези заробљени у 1966. години
Понекад, у недостатку било каквог репрезентативног успеха, чини се да су Енглези заробљени у 1966. години.
Алф Ремзи је, са својим играчима (Боби Мур, Боби Чарлтон, Гордон Бенкс...) донео Енглеској титулу светског шампиона.
Нико није могао да претпостави ни да наслути, да ће то деценијама бити једини трофеј за фудбалску нацију каква је Енглеска.
Од тог турнира који је игран у њиховом дворишту, па све до 2016. године, када је на клупу сео Гарет Саутгејт, Енглези су само једном били четврти на свету, а два пута трећи у Европи.
Највише боле неуспеси са краја прошлог и почетка овог века.
Премијер лига је преузела примат од италијанске Серије А, постала је најбоље и најгледаније такмичење, репрезентацију су чиниле највеће звезде фудбала, али се сваки турнир завршио прерано.
Вејн Руни, Дејвид Бекам, Џон Тери, Френк Лампард, Пол Сколс, Стивен Џерард, Рио Фердинанд...
Листа играча који никада ништа нису учинили са репрезентацијом је невероватна.
Али, упркос неуспесима и разочарањима током година, еуфорија је увек била идентична – увек се иде на титулу, увек су фаворити и "увек се фудбал враћа кући".
Гарет Саутгејт је сео на клупу националног тима 2016. године.
Некадашњи фудбалер Кристал Паласа, Астон Виле и Мидлсброа и бивши репрезентативац Енглеске, прихватио се незахвалног, али престижног посла селектора.
Заправо, не би било непоштено рећи да му је такав посао, сплетом чудних околности, упао у крило.
"Биг Сем" Олардајс се повукао са места селектора након само једног меча, због оптужби за корупцију, па је Саутгејт, тада на месту селектора младог тима, "ускочио" као привремено решење.
Привремено је убрзо постало стално решење, па је Саутгејт започео, неочекивано, дуг мандат на клупи.
Мандат који ће обележити и најдужи низ без пораза – 22 утакмице (од 18. новембра 2020. до 29. марта 2022).
Пенал од повратка кући
Саутгејт је одвео Енглеску на Светско првенство 2018. године у Русији.
Одличан наступ завршен је у полуфиналу, где их је победила Хрватска након продужетка.
Поверење у селектора је ојачало, па је Енглеска без превише потреса дочекала наредно такмичење – Европско првенство 2020. године, на свом терену.
Групу је завршила са две победе и једним ремијем, као првопласирана, без примљеног гола.
У осмини финала је пала Немачка – 2:0, а у четвртфиналу Украјина (4:0).
У полуфиналу су примили први гол на турниру, али су победили Данску након продужетка, резултатом 2:1.
Крцат "Вембли" је живео за финале – Енглеска је играла са Италијом за титулу шампиона.
Почетак као из снова – Лук Шо је у другом минуту донео предност Енглезима, који су коначно могли да осете мирис трофеја.
Био је ближи него икада пре.
"Вембли" је прокључао, тргови широм Острва су се тресли, чланови краљевске породице су скакали у ложи. Еуфорија је опила све. Све осим Саутгејта.
Није се дао у то коло селектор Енглеске, па је гол прославио кратко – стиснутом песницом и уз стидљиви аплауз, а на лицу му се није видело олакшање.
Штавише, знао је против кога игра.
А Италијани су притискали. Све јаче и све чешће.
Сјајно се Енглеска бранила, све до 67. минута.
Италијани су извели корнер, у гужви се најбоље снашао Леонардо Бонучи и донео изједначење.
Меч је отишао у продужетке, а потом и пенале.
После две серије, Енглеска је имала гол предности.
Сада је пехар био ближи него малочас.
Али су кола онда кренула низбрдо. Маркус Рашфорд је погодио стативу, а затим је Ђиђи Донарума зауставио ударац Џејдона Санча.
Жоржињо је пропустио прилику да Италији донесе победу у петој серији, а онда је Букајо Сака имао шансу да врати Енглеску у меч.
Међутим, Донарума је још једном одбранио, расплакао Саку, његове саиграче, али и читаву Енглеску.
Шта Србију чека у првом мечу?
Са горким успоменама из финала претходног турнира, Саутгејт и Енглеска долазе у Немачку као једни од главних фаворита.
Можда мало неозбиљно с обзиром на то каква је историја, али гледајући последње године и гледајући играче у екипи (што често уме да превари), онда свакако то и јесу.
Храбре и помачо изненађујуће одлуке је донео Саутгејт када је правио коначан списак.
Између осталих, отпали су Џерел Кванса (Ливерпул), Куртис Џонс (Ливерпул), Хари Магвајер (Манчестер јунајтед), Џек Грилиш (Манчестер сити), Џејмс Медисон (Тотенхем), а места није било ни за Џејдона Санча, који је са Дортмундом играо у финалу Лиге шампиона.
Када се погледа само ко све није нашао место у авиону, јасно је какву дубину и квалитет има екипа Енглеске.
А на списку су:
Голмани: Дин Хендерсон (Кристал Палас), Џордан Пикфорд (Евертон), Арон Рамсдејл (Арсенал).
Дефанзивци: Луис Данк (Брајтон), Џо Гомез (Ливерпул), Марк Гуехи (Кристал Палас), Езри Конса (Астон Вила), Лук Шо (Манчестер јунајтед), Џон Стонс (Манчестер сити) Киран Трипије (Њукасл), Кајл Вокер (Манчестер сити).
Везни ред: Трент Александер-Арнолд (Ливерпул), Конор Галахер (Челси), Коби Мејну (Манчестер јунајтед), Деклан Рајс (Арсенал), Адам Вортон (Кристал Палас).
Напад: Џуд Белингем (Реал Мадрид), Џерод Бовен (Вест Хем), Еберечи Езе (Кристал Палас), Фил Фоден (Манчестер сити), Ентони Гордон (Њукасл), Хари Кејн (Бајерн), Букајо Сака (Арсенал), Кол Палмер (Челси), Ајван Тони (Брентфорд), Оли Воткинс (Астон Вила).
Али, велика је мистерија како ће све то изгледати када почне први меч, који Енглеска игра против Србије.
У последњем припремном мечу, навијачи су очекивали голеаду и енергичан испраћај на Европски шампионат.
Уместо тога, добили су шокантан пораз од слабашног Исланда – 1:0.
Звиждуцима је тим испраћен са "Вемблија", али има времена до наредне недеље да се еуфорија врати у почетно стање – на максимум.
Уосталом, и тај пораз може заварати. Не само навијаче Енглеске, већ и српске фудбалере. Уколико Саутгејт има добар план, ако посложи коцкице како треба, ако Белингем буде играо као читаве сезоне, а Хари Кејн тресао мреже као у Минхену, не би зачудило да фудбал ове године, коначно, пређе преко прага.
А опет, не би било ни превише изненађујуће уколико поново крене ка крајњем циљу, махне родбини тек да знају да је добро, па настави даље својим путем.